Понедељак, 27.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

А испод тепиха...

А испод тепиха све и свашта. Под тепихом се одвија читав један живот Србије: ту је наша непосредна прошлост, ту су разни „инспиратори” који увек „стоје иза”, ту су шведски вагони и локомотиве, лука Београд, професори Правног факултета из Крагујевца и друге друмске и које све не мафије, ту су „Инсајдери” Бранкице Станковић, брзе пруге, хиљаду обећаних евра од акција, просторије за повереницу за равноправност, ту су стотине ако не и хиљаде започетих акција, програма, стратегија, чврстих одлука... обећања да и не помињем. Много хтели много започели... Па под тепих. Далеко од очију. Док се не заборави. У том галиматијасу под тепихом није лако пронаћи ни Младића ни Хаџића.

Да ли је политика у којој се проблеми уочавају, у којој се у вези са тим питањима дефинишу сувисла решења која се потом негде изгубе када их треба спровести у пракси, „наслеђе прошлости” или је знак административне, некажњиве неодговорности, политичког опортунизма, менталитета (штагод то значило) или напросто лењости. Што год да је узрок, та политика упорног а непотребног одлагања блокира развој Србије у модерно, богато друштво.

Испод тепиха „неочекивано” су искочили превремени избори на Косову. Наша држава треба да препоручи косовским Србима да ли да на њима учествују. По свему судећи превладаће став да се још „нису стекли услови”. Који услови? Шта је многољудно Министарство за Косово од последњих избора учинило да се ти „услови стекну”? Да ли се на прави начин разговарало са „непослушним Србима”, онима који су на прошлим изборима учествовали и део су косовских институција, оних које тамо делују а не у простору виртуелних институција? Каква су њихова искуства? Да ли су својим деловањем побољшали положај Срба на Косову, а ако нису зашто? Проактивно деловање је једини начин да се „стекну услови”. При том став владе се очекује у тренутку када је после одлуке суда у Хагу отворена нова страница у односима Београда и Приштине. Најављује се дијалог и изгледа да то за Приштину представља већи проблем него за Београд јер ти преговори ће управо бити о стварању услова за живот српске мањине. Здрав разум а и проста математика ми говоре да би и само један представник Срба из косовских институција био важан тег у будућим преговорима. Да не говорим о томе да би порука Србима да сами, без Београда, одлуче о томе шта је за њих најбоље била најделотворнија. Осим што би то био знак уважавања политичке зрелости тих људи, Србија би добила додатну прилику да од међународних институција захтева пуну контролу тих избора и заштиту права српских гласача. Таквом поруком Београд би, шаховски речено, стекао „темпо” у будућим преговорима.

Под тепих је гурнут и талас насиља који нас је погодио пре месец дана. Као да се све завршило „мирним” дербијем. Проблем је остао а ствари још једном нису назване правим именом. Као и са недавним догађајима лако је предвидети шта ће се догодити. Нови талас насиља поново ће нас „изненадити” јер још нисмо спремни да се суочимо са чињеницом да смо друштво које је легитимисало насиље, које је потиснуло сваку врсту саосећања, које одбија да преузме одговорност како за прошлост тако и за садашњост. Србија је постала друштво апсолутно нетолерантно према било каквој различитости: политичкој, сексуалној, идеолошкој, верској, расној… На много тога смо ми из цивилног друштва указивали. Проблем је у томе што нисмо нашли заједнички језик са државом. Држава је та која је прибегавала компромисима, из разлога који су некад коалициони, некад се зову другачије, углавном су политички интереси неких уских група. Адекватни закони су потребни али не и довољни. „Деца” која су напала Параду поноса, полицију и Београд изашла су из наших породица, из наших школа, са нашег универзитета. Дакле, они су изашли из система. Зато су потребне дугорочне, сложене, координисане мере, потребна је мобилизација која мора да укључи цео систем: процес образовања, медије, политичке странке, цивилно друштво и цркву. Велика одговорност је и на локалним самоуправама које пре свега треба да јавне просторе који зјапе празни и неискоришћени уступе на коришћење младима, да их врате са улица и из кафића и пруже им прилику да искажу своју креативност, потенцијале и на тај начин структуришу своје време.

Искрено речено, немам дилему где ће завршити предлози из овог текста.

Испод тепиха.

директор Грађанских иницијатива

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.