ПОУКЕ МАЛИХ УСПЕХА

"Koсово је ионако изгубљено, што се око тога уопште млатимо". Колико смо само пута могли да чујемо ову реченицу? И заиста, косовски проблем изгледао је (као што и даље изгледа) готово безнадежно. Ми трошимо огромну националну енергију на то питање. Нарочито је то било приметно после неуспеха у задржавању Црне Горе у заједничкој држави. Након тог пораза ми смо готово све своје снаге окренули Косову. Кренули смо по светским престоницама да објашњавамо зашто Косово не сме да буде независно. Дочекало нас је учтиво али хладно ћутање званичника и гласно неразумевање и негодовање многих тамошњих медија. Србима се са свих страна пребацивало да имају "тврдокорне ставове" и да су "некооперативни" – иако је постојало само једно решење које је Србија одбацивала: независност одмах. Албанци су, напротив, хваљени због преговарачке "еластичности" и "кооперативности" – иако су они одбацивали све предлоге и пристајали само на једно решење: независност одмах. Независност Косова до краја 2006. изгледала је као пресуда која се не може избећи.

А онда је, ових дана, Контакт група саопштила да рок за решење статуса Косова ипак не мора бити до краја године. Рекли су да се може о томе преговарати и до пролећа, 2007. Доношење пресуде је, дакле, одложено. То, наравно, не значи да је и садржај пресуде промењен. Али, добили смо продужетак и наду да ћемо можда моћи још нешто да учинимо.

То је добра вест у вези сa Косовом. Коначно један мали, сасвим мали успех – али ипак успех. Наравно, никако га не смемо преценити. То није знак никаквог преокрета, то није почетак никаквог предстојећег и неминовног тријумфа. Али, паметан човек зна да тачно процени значај појединих ствари. У овој има неколико поука које ваља запамтити. И ова мала победа није само значајно психолошко охрабрење. Има још добитака који су произашли из наше очајне решености да се боримо за Косово.

Јер, сетимо се, та очајничка одлука да почнемо пружати отпор као да је пала негде крајем 2002. Она је симболички представљена "Ђинђићевим преокретом". Уместо дотадашњег духа малодушности и прихватања свега што се од нас тражи, духа који је негован у тадашњем Министарству спољних послова, Ђинђић је одабрао политику борбе за Косово. И тај нови дух постепено се проширио на целу нашу политичку елиту. Одједном, они који су од Србије могли да траже све што им падне на памет – штоперицом мерећи брзину српске ревности – данас са запрепашћењем увиђају да не могу наћи ниједног озбиљног српског политичара који би потписао папир о независности Косова. Та чињеница, с обзиром на наше националне нарави и нашу националну беду, јесте право правцато чудо. И то чудо, какав год крајњи исход да буде, треба ценити.

Други, не безначајни добитак јесте попуштање притиска на осталим, за Србију неуралгичним тачкама. Међународне бирократе су се морале запитати: ако се Срби тако очајно боре за Косово, где их нема више од пет посто, како ће се тек тући за Војводину, где их је близу 70 одсто? Сетимо се само да је, 2002. године, Србија била на прагу да се "питање Војводине интернационализује". Свака кафанска туча и свака свађа по тамошњим шоровима добијале су размеру геноцида, и постајале посебна тачка дневног реда парламента у Стразбуру и комитета за безбедност у Вашингтону. Не треба уопште бити претерано паметан па знати: да нисмо ненадано постали "нееластични" и "некооперативни" у вези са Косовом, данас бисмо се налазили у положају да морамо бити "еластични" и "кооперативни" у вези са Војводином. Погледајте само новине из 2002. године и биће вам потпуно јасно: борећи се за Косово, ми смо, бар за сада, сачували Војводину. И докле год се за њега боримо са садашњом одлучношћу и садашњим јединством, "војвођанско питање" вероватно и неће моћи бити отворено.

И треће, Република Српска, то пасторче српске националне политике... Шта би данас са њом било да се најпаметнијима у српској политичкој класи није, најзад, смучио "реалистичан приступ косовском питању" и да нису пожелели да, у вези са Косметом, макар мало буду "некооперативни"? Опет позивам у помоћ штампу из 2002. године и тадашњу провалу дефинисања Републике Српске као "геноцидне творевине". Да Србија, после 2004, није јединствено повела другачију политику у вези са Косовом, данас бисмо вероватно немо посматрали сахрану те "геноцидне творевине" и проглашење "европске, унитарне Босне и Херцеговине".

Изгледа да се најтрајније знање стиче личним искуством. Србија је, током прошле деценије, током деведесетих, научила које су последице непрестаног говорења "не, не и не". Почетком ове деценије видели смо куда води непрестано говорење "да, да, наравно". Сада покушавамо да разликујемо ствари. Понекад кажемо "да", а понекад "не". И ако поново не склизнемо у једну или у другу крајност, можда ни успех, овога пута, неће сасвим изостати.