Субота, 21.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Не осећам припадност ни вери ни нацији

Обраћам пажњу на знакове поред пута: Вања Ејдус Костић (Фото Жељко Јовановић)

 Она је по хороскопу „шкорпија”, па је, каже, јако интуитивна. И зато је, истиче, у кретању кроз живот често води предосећај, божији дар, који је упућује да увек обраћа пажњу на знакове поред тог свог пута...

Глумица Вања Ејдус је рођена 1. новембра 1976. године у Београду, као прво дете у браку Милице, архитекте, и Предрага, глумца. Две и по године касније добила је брата Филипа који је политиколог.

Глумом је професионално почела да се бави као студент Факултета драмских уметности. И већ тада је, 2002. године, награђена Стеријином наградом за насловну улогу у „Хасанагиници” коју је режирао Јагош Марковић! После тога је одиграла још двадесетак главних и низ других улога и на позоришној и на филмској сцени.

У браку са Иваном Костићем, стручњаком за арапски језик и књижевност, има једногодишњу ћерку Сану.

Шта је тема ваше недавне премијере?

То је представа „Државни службеници” писца Роналда Харвуда у режији Ђурђе Тешић. У главним улогама смо Вук Костић и ја. Текст је савремен. Говори се о власти која, као што знамо и ми и историја, гази све пред собом. Реч је о  уништавању морала, а то подстиче све најгоре у људима. Ја, у лику Аве, водим читаву причу по принципу да увек иза сваког успеха или неуспеха мушкарца – стоји жена!

Да ли и у браку имате исти став?

Мој Иван увек каже да сам баш таква. У главној улози. А ја мислим да је, ипак, он глава наше мале породице. И то је наша стална борба за доминацију. А мислим да је прави однос кад подупиремо једно друго. Јер, жена, ипак,  има исконску потребу да иза ње стоји чврст мушкарац. И тако се међусобно чувамо.

Како чувате животну снагу...

Спортом. Одлазим, повремено, да трчим у Хајд парк на Сењаку. Сад живим у том крају. У кући радим јогу кад то стигнем, јер Сана је још мала, тек је проходала... Пре трудноће сам редовно ишла на аеробик. У трудноћи нисам то чинила, јер сам све време лежала, а сад за то још немам довољно времена.

... а менталну?

То ми је најважније. Ако се стави на ниже место ту и остаје. Зато се трудим да што више читам, идем у позориште, гледам садржајне филмове, размењујем мисли са онима који имају шта кажу... Избегавам бесмислена дружења и досадне приче, То ме умара. Сад ми је жао што се тако, овим ритмом, у свему, нисам понашала између двадесете и тридесете године.

Шта сте Ви кад је о нацији реч?

Мој отац Предраг је, у разговору са вама, рекао да је Југословен, али да себе, интимно, доживљава као припадника српског и јеврејског народа. Ипак, ја не осећам никакву припадност, ни националну ни верску. Немам у себи осећај припадности те врсте. Наравно да припадам одређеним људима, професији, Београду као граду... То да. Али, Србији или некој вери не!

А шта знате о судбини очеве бабе и деде?

Причано ми је да су са Старог сајмишта, као и многи други Јевреји, угурани у блиндирани камион у који је, у току вожње кроз центар Београда, на путу за Јајинце, пуштан отровни гас!! Мене ова тема страдања јако узнемирава. О томе сам и читала. Јесте то моја породица и то ме јако дира, али дирају ме и сва друга страдања. Ужасно је колико неко може да мрзи онога који је по вери, нацији или личном опредељењу нешто друго.

Шта од себе тражите на сцени...

Увек желим да будем боља, боља од себе, боља него прошли пут. И зато ослушкујем критике, примедбе... То ми је јако корисно. Не желим рутину у глуми. Одбијам да се понављам.

... а шта у животу?

Па слично је то. И ту тражим од себе да се мењам, да се поправљам, да не стојим у месту, да идем напред... Муж ме научио да признам грешку. То раније нисам чинила. Сад се осећам боље...

Како је то глумити са оцем?

То ми се догодило само једанпут, у „Фаусту” 2006. године. Било је то напорно, али и лепо. У једној тешкој сцени, кад ја глумим „Маргаретино” лудило, тата је био уз мене као партнер, а ја сам га осећала и као оца који ме у тој ситуацији „држао” и помагао да будем што боља...

А приватно?

Отац ме, приватно, научио етици, науци о моралу, а и развио је у мени љубав према позоришту и према људима. Његов став увек је за мене био глас разума. Поготово у послу.

Шта Вам је важно у будућности?

Желим да сачувам све своје садашње вредности. Не смем да одустанем од личног става, укуса, самокритике, оптимизма... Али, морам да им придодам и нове врлине које ћу, верује, развити. Свиђа ми се воља за животом. И то сам од тате научила.

Да ли идете у салоне лепоте?

Никад, нити ћу. Моја бака Ангелина Пашић је имала козметички салон и тајни рецепт за једну крему коју користим од како сам се родила. Имам и лични стил облачења који креирам по себи: грађи, висини, тежини, карактеру, емоцијама...

Где одлазите на одмор?

Волим да идем на Аду Бојану. Открила сам тај рај на земљи у време кад нисмо могли да путујемо у Грчку и Хрватску.  Од тад сам заљубљена у те дуге и широке пешчане плаже, без гужве, окупане сунцем и оковане Бојаном и кристално чистим морем. Опушта ме и повремени ветар од кога не чујем ништа сем својих мисли. Ту сам летос однела и Сану која ја тада имала само седам, осам месеци. Ово место, по ономе што осећам, има неку магију...

Шта никад нећете заборавити?

Било је то моја велика авантура у време кад сам имала седамнаест година. Са другарицом сам се враћала из Грчке за Београд без карте за превоз и без пара и хране! При повратку са Крфа пропустиле смо последњи брод, па је аутобус, за који смо имале карте, отишао. Дан касније смо на трајекту молиле људе да нас превезу до Солуна. У Солуну смо ушле у воз без карти. Грчки и македонски кондуктери су нас разумели, али српски нису. Избацили нас из воза у некој шуми. И нас две смо плакале, викале и правиле хаос, па су путници скупили паре и платили нам карте до Београда...

Без кога не би могли?

Без породице и љубави, љубави до бола, јер оно што не боли није љубав. Са родитељима могу да причам о свему, али, ипак, не говорим им баш све. Међутим, мужу могу да кажем све, буквално све. Као и он мени. Имамо апсолутно поверење једно у друго. Суштина љубави је баш то: безгранично поверење, односно искреност. Кад се то изгуби људи се разиђу...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.