Апартман који се посрећио нобеловцу

Сокобања – Апартман нобеловца Иве Андрића (број 144) у сокобањском хотелу „Моравица“ обележиће ускоро, у новом руху, 50. годишњицу једине наше Нобелове награде. Оне која је прослављеном књижевнику, и најпознатијем и најчешћем госту Сокобање, додељена 1961. године. У тај хотел, једини у то време у Сокобањи, Иво Андрић стигао је први пут 1971. године и у њега долазио непрекидно, најмање два пута годишње, све до смрти.

Долазио је и да се одужи Сокобањчанима који су га овде први пут угостили још 1942. године, када је илегално утекао из Београда, бежећи од потере немачког Гестапоа. И управо је ту, по сопственом казивању, у илегалном уточишту, почео да пише роман „На Дрини ћуприја“, за који је, 19 година касније, добио највише светско признање.

О новом руху и новој намени поменутог апартмана сокобањског хотела, који послује у саставу Казнено-поправног дома у Сремској Митровици, „Политику“ су обавестили иницијатори из Управе за извршење кривичних санкција. Они су већ добили подршку од председника сокобањске општине Димитрија Лукића и људи из сокобањске Туристичке организације, а очекује се да ће се обележавању јубилеја придружити и Министарство културе. Зорана Вучићевић, из Управе за извршење кривичних санкција, каже да апартман убудуће неће моћи да се издаје на коришћење другим гостима, као до сада.

– Заједно са холом испред њега апартман ће чинити јединствен комплекс и са другим адекватним просторима у граду користиће се за разне културне манифестације, посебно у спомен и част Андрићу – каже Зорана Вучићевић. – Апартман ће бити опремљен потпуно аутентично у духу оног времена. У том духу биће и сва опрема и ствари којима се Андрић тада служио. Биће згодно место за одржавање књижевних вечери и других културних манифестација, које ће моћи да обогате сокобањско културно лето. Планирано је да све буде завршено у току 2011. године и да свечано отварање преуређеног апартмана буде на сам дан када је Иви Андрићу додељена Нобелова награда.

А свима који у тај апартман буду дошли да прославе Андрићеву Нобелову награду, и онима који овде буду свраћали и касније, као најисцрпнији водич о Андрићевом времену у Сокобањи служиће књига „Сокобањски споменар“. Настала је 1998. године на анегдотским казивањима ондашњих савременика о свим великанима српске културе који су у 19. и 20. веку долазили у Сокобању. А најисцрпније је казивање Сокобањчана управо о Андрићу.

Први пут га је у поменути апартман 1971. године довео тадашњи помоћник републичког секретара за културу Гвозден Јованић и предао у руке тадашњем дугогодишњем директору хотела „Моравица“ Васи Дучићу. Између домаћина и госта развило се убрзо велико пријатељство о коме је Дучић веома исцрпно и занимљиво беседио у „Политикином“ фељтону „Бањске приче“, 1985. године. И о томе како је Дучић Андрићу био водич по Озрену и свим оним местима која је Андрић посећивао као „илегалац“ 1942. године.

Коментарисао је тада Андрић (поверљиво) Дучићу и ондашње културне прилике у Србији и исповедао му се о сусретима у Сокобањи са Александром Вучом, Мешом Селимовићем, Родољубом Чолаковићем, Васом Чубриловићем, Добрицом Ћосићем... Причао је Дучић и како је Андрић, радознао а опрезан, тек после велике феште, путовао тајно у Крушевац да види новооткривени споменик Слободиште. И како се нобеловац мучио док је састављао телеграм да пожели успешан рад Скупштини Удружења књижевника Србије, очекујући да неће бити успешан.

А колико је емотивно био везан за апартман у „Моравици“ сведочи и Андрићев телеграм Дучићу из 1972. године. У њему пише: „Молим Вас, друже Васо, резервишите ми ону собу где сам прошле године боравио и где сам се лепо одморио и врло добро и доста радио. То је она соба која има терасу према Сокобањи и поглед према кањону Моравице“.

Велики пријатељ Иве Андрића Васо Дучић умро је, какве ли случајности, управо оног јутра када је у „Политици“ изашао последњи наставак фељтона о Сокобањи. Драгоцени саговорник писца фељтона прочитао је новине и – умро. Десет година након смрти свог пријатеља нобеловца. А „Политикин“ фељтон је 14 година касније прештампан у „Сокобањском споменару“.

Стојан Тодоровић

-----------------------------------------------------------

Сокобањски споменар

У „Сокобањском споменару“ записано је на првим страницама Андрићево усхићење Сокобањом.

„Ја не знам чега стварно има овде, али знам да 15 до 20 дана боравка у Сокобањи радим целу годину у Београду као препорођен. Немам никаквих тегоба. Шта ли је: ваздух или људи ови, или особље ’Моравице’, кисело млеко из села Језера, или ови моји лекари... Не умем да објасним.

Сокобања са Озреном била је и остала за мене предео у који сам често долазио и налазио мира и освежења, наилазио на добар пријем код људи разних занимања, од сељака до угоститеља, лекара и уметника.

Дани проведени у овим крајевима спадају у боља и лепша сећања мога живота.”