Субота, 04.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Старе власнике изневериле и демократске власти

Не може једно решење да важи за цркве, а друго да се примени на све остале, сматрају стручњаци. – Решење које би дискриминисало власнике било би оборено на суду
Владимир Водинелић

Александар Поповић, пензионер изБеограда, огорчен је што још није дочекао денационализацију имовине одузете његовој породици после Другог светског рата. Посебно га онеспокојавају најаве да физички повраћај имовине можда неће ни доживети зато што, како је чуо, држава намерава да овај проблем реши тако што ће старе власнике финансијски обештетити и то дугорочним обвезницама. Значи, на то ваља чекати још коју деценију.

– Део раније одузете имовине могао би одмах да се врати у оригиналном облику. Држава Србија не би имала никакве трошкове, а ми бисмо, као наследници-власници, платили одговарајуће порезе. Мојој породици је одузета кафана у Нишу коју градске власти и данас издају приватницима, сада једном стаклоресцу. Одузета нам је, такође, и њива величине 2,5 хектара за локалну циглану. У међувремену, циглана је пропала и парцела био могла одмах да нам се врати – каже Поповић.

Србија је једна од малобројних бивших социјалистичких земаља које нису вратиле имовину старим власницима нити су их обештетиле. У том „клубу” су још само БиХ и Пољска. Враћање имовине старим власницима било је један од захтева опозиције деведесетих година прошлога века. Међутим, после петооктобарских промена стари власници нису добили ништа више од обећања да ће историјска неправда према њима бити исправљена. Изузетак је направљен само за цркве и верске заједнице за чију имовину је донет посебан закон у влади Војислава Коштунице 2006. године.

Иако је денационализација била на барјаку петооктобарских промена нова власт је одмах почела да приватизује и предузећа чију имовину стари власници траже.

Економиста Данило Шуковић каже да би било логично да су закони о приватизацији и денационализацији донети у исто време, или да је закон о обештећењу старих власника донет с малим закашњењем, али да за то није било ни политичке воље ни мудрости. Продавало се, каже, и оно што се могло вратити.

– Власт је приватизацију спровела не питајући колико ће касније денационализација да кошта, а то ће све да плате порески обвезници. Пречи им је био приход од приватизације чије су паре отишле у потрошњу и субвенције – каже Шуковић.

Први министар за приватизацију после петооктобарских промена Александар Влаховић каже да транзиција није могла да чека доказивање власништва онога што је национализовано и да би чекање на то потпуно обесмислило приватизацију.

– Чак и ако хоћете предузеће не можете физички вратити, јер оно што је одузето 1945. године и оно што се приватизује 2001. године нису иста предузећа по величини, месту на тржишту и осталом, јер живот није заустављен. Ми смо Законом о приватизацији предвидели новчано обештећење за одузета предузећа и то тако што пет одсто прихода од приватизације иде у Фонд за реституцију. Другим речима, оног тренутка када се донесе закон о реституцији подразумева се да ће се новчано обештетити бивши власници предузећа или њихови наследници. И то без прејудицирања начина на који ће се урадити читава реституција – каже Влаховић.

По мишљењу Владимира Водинелића, професора Правног факултета у Београду, који је био члан Радне групе за решење овог проблема у првој петооктобарској влади, власти су повлачиле апсурдне потезе попут тога да стари власници неће моћи да буду обештећени уколико се не пријаве у законом предвиђеном року, до тога да су направиле дискриминацију између цркава и верских заједница за које су већ донеле посебан закон о обештећењу и свих осталих старих власника.

– Без обзира на то шта је Уставни суд рекао о тој неодрживој претњи, не можете некоме ставити у изглед да ће изгубити право, а да он ни не зна у чему се то право састоји. Ми тада нисмо имали закон који би рекао ко има право, у чему се састоји право, који су услови за остваривање, а речено је ко се не пријави губи право – тумачи Водинелић.

По његовим речима, денационализација се не може парцијално остваривати и на различите начине. Не може једно решење да важи за цркве, а друго да се примени на све остале.

– То што је влада Војислава Коштунице донела закон да се враћа цркви, а не и другима је чист акт дискриминације. Разлози који су приликом доношења Закона о враћању имовине црквама наведени у скупштини важе и за друге жртве одузимања имовине као што су задужбине. Као аргументи наведени су добра евиденција за цркве и верске заједнице, јер их је релативно мало. Међутим, то тек важи за задужбине јер њих има око 90, а све су евидентиране у регистру Министарства културе, каже овај правни стручњак.

За цркве је примењено законско решење да ће добити све што је одузето, ако може у оригиналном облику, а ако не може да ће бити обештећени по тржишним условима што значи да ће добити пуну накнаду.

– Сада за све остале не можете предвидети другачија решења, јер Устав не допушта дискриминацију. Питање је да ли можете фактички свима дати пуну накнаду. Бојим се, а нисам економиста, да је то неизводљиво. Решење које би дискриминисало власнике било би оборено на суду. То налаже и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода која гарантује једнакост – каже Водинелић.

Иначе, Европски суд за људска права у Стразбуру успоставио је критеријум да држава није дужна да спроведе денационализацију уколико се ради о повредама које су настале пре него што је у тој земљи ступила на снагу Европска конвенција за заштиту људских права. Другим речима, тек с потписивањем поменуте конвенције 2003. године за Србију је настала обавеза. Законом о пријављивању претендената, као и враћању имовине црквама држава је створила обавезу и сада повратка нема.

 Миле Антић, координатор Мреже за реституцију, подсећа да је реституција започета деведесетих у време Слободана Милошевића враћањем 150.000 хектара пољопривредног земљишта. Потом је настављена претходним законом о планирању и изградњи и најзад враћањем имовине црквама. Ако жели да избегне спорове пред Уставним судом и у Стразбуру, не само да ће морати да настави ту праксу, него ће један део сигурно морати да врати натурално.

Он тврди да држава има велики фонд непописане имовине из кога може да обештети старе власнике. Према подацима којима располаже, 97 одсто потраживане имовине чине пољопривредно, грађевинско и шумско земљиште. Само пољопривредног земљишта, скривеног у задругама, држава, каже, има дупло више него што се потражује.

Јована Рабреновић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.