Улазница за Европску унију

Од нашег сталног дописника

Загреб – Хрватска је при крају враћања имовине одузете власницима убрзо после Другог светског рата у тзв. национализацији. То може да захвали чињеници да је закон о томе донела још пре 14 година, а ступио је на снагу 1. јануара 1997.

Пуним називом Закон о накнади за имовину одузету за време југословенске комунистичке владавине, овај акт је у почетку такво право давао искључиво хрватским држављанима, али је под притиском дела међународне заједнице 2005. године оно проширено и на грађане неких других земаља (некадашње фолксдојчере, на пример), да би пресудом Врховног суда Хрватске ове године то право практично било проширено и на све стране држављане, наравно оне који докажу да су били власници или наследници имовине која је национализована.

У том сложеном и осетљивом послу Хрватска се определила за мешовити модел – имовина се враћа старом власнику или његовим наследницима у првом наследном реду тамо где је то могуће, а где није даје се накнада у новцу или вредносним папирима. Ту су и највећи проблеми, јер напросто нема егзактне формуле за израчунавање те накнаде, па се на судовима воде прави мали ратови незадовољних наследника и државе.

Захтеви за враћање одузете имовине подносили су се жупанијским уредима за имовинскоправне послове у року од шест месеци (први је истекао 30. јуна 1997, а затим је поновљен 2002. године), а после спроведеног поступка доноси се решење о враћању или накнади. Право на враћање имовине или накнаду имају бивши власници и њихови наследници у првом наследном реду (брачни друг, деца, унуци и праунуци). Како се процењује, око 25.500 бивших власника и њихових наследника траже од хрватске државе имовину у вредности од око 36 милијарди евра.

Већина оних који полажу право на враћање или надокнаду одузете имовине, међутим, незадовољна је како законским решењима тако и праксом тог враћања, а они који су пристали да о томе говоре у овдашњим медијима слажу се у оцени да „ова денационализација није ништа друго него нова национализација“.

Тако председник Удружења власника отуђене имовине Анте Шаре (68), чији отац је био један од најбогатијих Далматинаца па се говорило да је „власник пола Шибеника“, о свом успешном враћању већег дела породичне имовине,конфисковане 1945, каже:

–Успео сам захваљујући упорности, јер је закон написан тако да се не врати ништа или да се врате мрвице. Гарантујем да је половина заступника Сабора за тај закон гласала да би прикрили властити лоповлук јер су пре тога откупили друштвене станове национализованог или конфискованог порекла.

Шаре је успео да врати једну зграду у Загребу и више кућа и пословних простора у Шибенику, али каже: „Знате какве су то куће – споменици културе. Ја то не бројим, више су нам трошак него корист“.

После овогодишње пресуде Врховног суда Хрватске најзад су и сви страни држављани изједначени у правима у вези с враћањемодузете имовине, што је од Хрватске иначе већ годинама тражила међународна заједница. Велику нервозу и протесте више европских земаља изазвала је 2005. године одлука тадашњег премијера Иве Санадера да се то право прошири само на држављане Аустрије, односно бивше фолксдојчере који у тој земљи живе у већем броју. Нарочито су се наљутили Италијани (наравно због нерешених имовинских проблема с њиховим исељеницима и прогнаницима из Хрватске 1945, који су чак најавили да ће тражити ревизију Осимских и Римских уговора у време преговора с Хрватском о прикључењу Европској унији).

Срећом, пресуда Врховног суда Хрватске, којом је бразилској држављанки Злати Ебенспаргер, иначе Јеврејки пореклом из Хрватске, потврђено право на враћање одузете имовине, изједначила је у том праву и стране држављане, од којих су многи већ поднели такве захтеве. Према службеним подацима, 4.211 странаца тражи враћање или накнаду за одузету имовину, чија вредност се процењује од 100до 150 милиона евра.

Радоје Арсенић