Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Из Србије долазе светски асови

Намибија у срцу: Френки Фредерикс са државном заставом

Френк Фредерикс је рођен пре 43 године у Виндхуку, данас главном граду Намибије, некадашње немачке колоније па јужноафричког доминиона, која је независност стекла у лето 1990. године.

Тек тада Намибијски спортисти добили су право да се такмиче на међународној сцени, јер су дотад, делили судбину јужноафрички спортиста који су због политике апартхејда владе у Преторији били прогнани из светског спорта. Први који је ту шансу искористио био је Френк Фредерикс, који је после победе на првенству Јужне Африке на 200 м добио стипендију за Универзитет „Бригам Јанг” у Сједињеним Америчким Државама. Тада је имао већ 20 година, а када је постао први странац победник на 100 и 200 м на НЦАА шампионату јасно је било да је реч о спринтеру посебног кова.

То је прослављајући Намибију и доказао. На олимпијским играма, светским првенствима на отвореном и затвореном, афричким шампионатима и играма, играма Комонвелта и финалима Светског купа освојио је чак 24 медаље

Од 1996. до данас је светски рекордер на 200 м у дворани (19,92), 10 година је био афрички рекордер на 100 м и још је на 200 м (19,68). Рекордер је по броју трка испод 20,00 секунди на 200 м (23), а по броју трка испод 10,00 секунди  на 100 метара (27) је четврти свих времена иза Болдона, Пауела и Грина...

И данас једини Намибијац освајач олимпијских медаља, члан Међународног олимпијског комитета и председник његове Спортске комисије долази у Београд као гост на прославу 100-годишњице Олимпијског комитета Србије и заседање Генералне скупштине Европског олимпијског комитета (26. и 27. новембар). То је био повод да га замолимо да се сам представи...

Како је изгледало освојити прве медаље за независну Намибију на светским атлетским шампионатима и на олимпијским играма?

Могу да кажем да су искуства са Светског шампионата у Токију 1991. и са Олимпијских игара у Барселони 1992. дефинитивно најдраже успомене из моје целе спортске каријере. Освојити прву медаљу за своју домовину која је тек стекла независност је невероватан осећај, али добити шансу да следеће године носите заставу своје земље на њеном првом учешћу на олимпијским играма, а да потом на њима освојите две сребрне медаље је прави благослова – за мене и моју домовину.

Три пута сте учествовали на Олимпијским играма и освојили четири сребрне медаље. Били сте и светски првак, првак Африке, победник Игара Комонвелта и забележили много победа на великим митинзима. Која вам је победа или трка најдража?

Поносим се свим што сам остварио у својој каријери и свака од трка служи да комплетира богати мозаик мојих срећних успомена. Али, прва сребрна олимпијска медаља коју сам освојио у Барселони 1992. и прва олимпијска медаља уопште за Намибију, била је и увек ће ми бити неизмерно важна, важнија од сваке победе.

Трчали сте против многих сјајних спринтера, побеђивали и губили. Ког ривала највише цените и због чега?

Суочавао сам се са много великих такмичара: Карлом Луисом, Линфордом Кристијем, Донованом Бејлијем, Мајклом Џонсоном... То су само неки од њих. Али, када је у питању поштовање које сам осећао према неком, онда могу да издвојим Мајкла Џонсона с којим сам дуги низ година имао велико ривалство. Он је врхунски професионалац и увек се понашао благо и достојанствено.

Данас светским спринтом влада Јусеин Болт. Шта мислите о њему и границама његових могућности?

Болт је успео да оствари нешто што ни једна друга особа на планети није учинила И ја сам срећан због тога. Он је постао инспирација своје генерације, неко кога прате у спорту и у животу. Придружио се великанима какви су били или и даље јесу Џеси Овенс, Боб Бимон, Абебе Бикила, Нађа Команечи, Жан-Клод Кили, Марк Спиц, Алберто Томба и Мајкл Фелпс. Болт је сада у тој класи и надам се да ће имати дугу каријеру и успешну будућност на атлетској стази и ван ње.

По завршетку каријере посветили сте се раду у Међународном олимпијском комитету у којем сте и председник Спортске комисије. Шта је задатак вас, представника спортиста?

Као председник Спортске комисије задужен сам пре свега да омогућим да глас спортиста буде присутан и гласан у Међународном олимпијском комитету. Спортска комисија саветује Међународном олимпијском комитету да при доношењу одлука, рецимо о олимпијским играма, увек на уму има као прво и пре свега – спортисте. Ми смо посредници, веза између активних спортиста и МОК и наши чланови који седе у различитим комисијама МОК увек износе гледишта и ставове спортиста. Ми смо увек фокусирани на питања која су блиска срцу спортиста, као што су каријера после спорта кроз едукацију и борба против допинга.

Активан сте члан клуба „Шампиони за мир”. Чиме се он бави?

Велика ми је част што сам члан „Шампиона за мир”, организације која је основана да кроз спорт помаже заједницама које се налазе у тешком положају. Ја сам један од 47 бивших и садашњих спортиста, који чине чланство ове организације, и моја улога је да инспиришем младе људе и да промовишем мир кроз спорт. Често одлазим у сиромашна и неразвијена подручја да бих разговарао са децом, да би их мотивисао и улио наду у бољи живот. Чиним то кад год могу и где год могу..

Колико познајете спорт у Србији?

Близак сам са неким од највећих спортских звезда, као што је у кошарци Владе Дивац, сада председник националног олимпијског комитета, у тенису Новак Ђоковић и фудбалер Дејан Станковић. Не тврдим да сам експерт, али тешко је не приметити топ спортисте, а неки од највећих шампиона светског спорта долазе ових дана из Србије.

Живко Баљкас

-----------------------------------------------------

Губио само од светских рекордера

Највећи успех Френка „Френкија” Фредерикса је титула првака света на 200 метара, коју је освојио на 4. шампионату планете у Штутгарту 1993. године. Победио је са 19,85 секунди испред Британца Џона Риџиса (19,94) и најбољег атлетичара 20. века Американца Карла Луиса (19,99).

Ипак, на врхунцу форме био је 1996. када је на Олимпијске игре дошао као један од највећих фаворита за победу на 100 и 200 метара. и Фредерикс је у Атланти трчао брже него икад у каријери, и да би га неко победио морао је да буде бржи од светског рекорда. и били су – Канађанин Донован Бејли тријумфовао је на 100 м са 9,84, а Американац Мајкл Џонсон на 200 м са 19,32.

Фредерикс је поновио пласмане из Барселоне 1992. и освојио оба спринтерска сребра – са 9,89 секунди на 100 и 19,68 на 200 метара.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.