Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Flash forward*

Пре извесног времена имао сам малу хируршку интервенцију на клиници у којој сам пре 28 година снимао филм „Вариола вера”. Поред тога што сам још једном констатовао како ми се све чега сам се у драмској уметности дотакао касније одиграло у приватном животу, шетајући ходницима те болничке установе имао сам довољно времена да поново размислим и о самој појави вариоле.

Да вас подсетим: изненадна епидемија те искорењене тропске болести одиграла се у пролеће 1972. године и изазвала не само општу пометњу међу становништвом него је бацила и велику сенку на тадашњу Југославију. Путеви су били блокирани, Београд је представљао затворени град, а две болнице, у којима су забележени случајеви великих богиња, претворене су у карантине. Грађани су, са заврнутим рукавима, стајали у бескрајним редовима и чекали на гамаглобулин, којег није било довољно. Власт се понашала збуњено, дезорганизовано и панично.

Заразу је у ове крајеве донео извесни хаџија са Косова, који је тамо, у Меки или Медини, купио од неког сумњивог типа фрулу и свирао на њој довољно дуго док није запатио вариолу. У Пећи нико није претпостављао од чега је јадник болестан па су га послали прво Приштину, ови у Чачак, одакле је прослеђен у Београд, где је коначно хоспитализован на кожној клиници. Свуда успут сејао је вирус вариоле, али и даље никоме није падало на памет од чега би он могао бити болестан. Када се, најзад, његово потуцање по болницама завршило леталним исходом утврђено је како је узрок његове смрти болест које су се сећали само старци – велике богиње. Међутим, већ је било касно. Катастрофа је почела.

Мени је пало на памет како би та епидемија могла представљати одличну метафору за болест друштва (у то време се тако изражавало: увијено и индиректно) па сам почетком осамдесетих кренуо да припремам пројекат „Вариола вера”. Оно што ме је, међутим, одмах сачекало била је – завера ћутања. Нико није хтео, или није смео, да ми о самом догађају каже било шта поближе. Иако је протекла скоро читава деценија, о тој ствари се ништа, заправо, није ни знало. Једна стручна публикација, са медицинским подацима и неколико horror фотографија оболелих – то је било све.

Захваљујући храбрости и професионалној етици два лекара ја сам се ипак докопао истине. А та је била поражавајућа. Неодговорност, нестручност, аљкавост, кукавичлук прожимали су не само здравство него и целу заједницу и на тај начин отворили врата епидемији. Вирус није на површину избацио само вариолине гадне красте већ и много тежа, супстанцијална обољења друштва која су годинама држана у стању латентности или једноставно сакривана од очију јавности. Хаџија и његова свирала били су тек тачка на крају те дуге, оптужујуће реченице. Најзад постало је јасно зашто се истина о вариоли тако брижљиво крије.

Филм је на крају снимљен, приказан на многим фестивалима, плашио годинама гледаоце са тањим нервима и већ помало пао у заборав. Али разлог због којег га ископавам из сећања је оно што се десило касније.

Епидемија се, дакле, одиграла 1972, филм снимљен 1982, а после двадесет година, 1992, земља у којој смо живели стављена је под санкције, то јест у неку врсту карантина. Нико, практично, није могао из ње да изађе, а ретки су били они који су у њу долазили. Сећам се да ми је неко тада рекао: „Како си могао да предвидиш будућност?” Нисам разумео питање. „Па, оно што си снимио у ’Вариоли’ управо нам се одиграва сада!”

Покушао сам да му објасним две ствари. Прво, оно што сам снимио већ се одиграло, уопште нисам ништа измислио, само сам реконструисао и за филм мало адаптирао стварни догађај. Друго, уопште нисам видовит и док сам радио на „Вариоли вери” нисам ни сањао како би сав тај ужас са санкцијама уопште могао да нам се догоди.

Није био задовољан мојим одговором. Али што је време више одмицало, и сам сам почео да размишљам на тај начин. Што се каже, „убацио ми је црва”. Није ли случај епидемије великих богиња био јасан знак, предсказање онога што ће нам се двадесет година касније догодити? Требало је само повезивати ствари… Уосталом, зар чињеница да сам тај филм снимао у болници у којој сам се тридесетак година касније и нашао не говори много о знаковима из будућности?

Ух, изгледа да сам мало застранио… Најбоље је вратити се здравом разуму. Никакви сигнали из будућности нам не стижу, нити ико живи зна шта ће се сутра догодити. Flash forward, срећом, постоји само у филмовима.

(*Израз у филмској драматургији: скок у будућност, приказивање догађаја који тек предстоје)

Редитељ

Коментари13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.