Петак, 09.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ауторитарна модернизација

У интервјуу датом једном дневном листу пре неки дан, високи функционер власти изнео је неколико занимљивих теза презентујући своју визију политике. Он је истакао да је за њега модернизација државе и друштва кључна идеја водиља, а као свог узора поменуо је Кемала Ататурка.

Морам рећи да је овај чин господина министра прилично политички контроверзан. Као неко ко верује да је либерална демократија заснована на слободи изражавања и мисли, као и поштовању воље већине, Уставом прописан систем организације у нашој држави, искрено сам се забринуо када сам чуо да је нико други до министар војни као своју визију политике изнео Ататурков модел насилне модернизације Турске.

Идеје о ауторитарној модернизацији друштва код нас су углавном до сада долазиле од кругова политички блиских ЛДП-у. Господин Прокић више пута је помињао управо Ататурка као политичара какав би Србији био потребан. Велика новост је да ове идеје преузимају и лидери владајућих странака који су свој досадашњи легитимитет тражили и добијали на релативно слободним изборима.

Кемал Ататурк је, да се подсетимо, отац савремене Турске, официр који је са групом истомишљеника силом освојио власт у Турској после Првог светског рата, укинуо Отоманску империју, увео републику и силом и репресијом увео секуларизацију у традиционално исламско друштво. Основна полуга моћи на коју се овај режим ослањао јесте војска која је увела неку врсту диктатуре. И након Кемал-пашине смрти кад је војска дозволила увођење релативно слободних избора и парламентарног надметања, ова институција је остала нека врста стварног политичког суверена који надгледа и контролише читав политички и друштвени систем. Кад год би војни врх, одвојен од било какве цивилне контроле, проценио да су исламске партије добиле превише моћи на демократским изборима, извео би војни удар и суспендовао све демократске институције.

Од 1960. до данас војска у Турској извела је чак четири војна удара. Најдрастичније је било 1960. када су чак и обесили тадашњег премијера и министре финансија и спољних послова. Обарање легитимне цивилне власти десило се и 1971, 1980. и последњи пут 1997. Важно је напоменути да је војска за овакве своје антидемократске потезе увек имала подршку од демократских земаља са којима Турска дели чланство у НАТО-у.

Почетком ове године Турску су потресле спекулације о могућности новог удара. Владајућа исламистичка Партија правде и развоја је уредбама, законима и референдумом о уставним променама повећала демократизацију, слободу изражавања и увела цивилну контролу над војском. Ове мере које су представљене као увођење европских стандарда, у Турској де факто значе заштиту легитимитета постепене реисламизације друштва. Први пут од Ататурка наовамо цивилни врх је почео да хапси официре за које се сумњало да су укључени у могућу припрему новог пуча. Међу теоретичарима иначе владају различита мишљења да ли су ови кемалистички удари помогли Турској или су је уназадили.

Треба рећи да је ауторитарна модернизација легитиман модел који је са мање или више успеха коришћен у различитим земљама током последњих 150 година. Најпознатији примери обухватају Меиџи реформу у Јапану, успон Бизмаркове Пруске, руску бољшевичку револуцију, јужнокорејску диктатуру или коначно Денг Сјао Пингову реформу Кине која јој је обезбедила револуционаран развој у последњих тридесет година. У неким земљама тај модел донео је високе стопе економског раста, ширење образовања и побољшање здравствених и општих материјалних услова. По правилу су такви добри резултати за извесно време давали легитимитет власти, али би пре или касније дошли захтеви за проширењем и политичких слобода.

С друге стране, тамо где је овакав модел био праћен лошим резултатима као што су изостанак економског развоја, демографско опадање, пад животног стандарда итд, по правилу су друштву следили велики ломови. Наиме, недостатак демократских институција и могућности испољавања различитих мишљења и визија водио је потенцијалну опозицију у радикализам и насиље, док је владајућа елита убеђена у сопствену позваност да изврши модернизацију по сваку цену, настављала да сузбија слободе и да насиљем брани своје позиције.

Све у свему, позивање на кемализам је доста проблематично за политичара и партију која претендује на европске вредности и на приближавање узусима Европске уније. Он не само да значи залагање да се приступање НАТО-у одигра без референдума (како рече министар, и Караџић је мењао писмо без референдума), већ и да модернизација постаје важнија од демократије. А то може имати озбиљне последице по читав политички систем.

виши научни сарадник у Институту за европске студије

Коментари13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.