Понедељак, 29.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ружа ветрова

Нисам тачно знао шта је то. Руку на срце, никада се нисам много ни занимао за природне феномене тог типа. Имао сам сасвим друге сфере интересовања. А онда сам је једнога дана, сасвим посебног у моме животу, угледао испред себе и од тада ми не излази из главе. Из срца, боље рећи.

У фебруару 1987. почео сам снимање „Сабирног центра“. За уводну сцену био ми је потребан некакав ванземаљски, пустињски пејзаж. Сасвим уски део екипе, нас неколико и мој отац, који је у филму играо улогу старог професора који стиже у Сабирни центар, узели смо неки јефтини туристички аранжман и отишли на недељу дана у Тунис. Рачунали смо, тамо је свуда пустиња, окренућемо камеру према неком лепом пешчаном пејзажу и – то ће бити то. Грдно смо се преварили!

Око нас је бујало зеленило, пустињи није било ни трага. Разочарани, изнајмили смо некакав комби и кренули ка југу. Први обриси Сахаре појавили су се тек после неколико стотина километара, али то још увек није била пустиња каквом смо је замишљали. Скренули смо са пута и упутили се преко некаквог сланог језера у правцу који смо одредили насумице. Биљака је, додуше, било све мање, али на дине и све оно што иде уз разгледнице из Сахаре још увек нисмо наилазили.

А онда се, изненада, пред нама указао прекрасни и сасвим очувани антички град. Били смо затечени: тражећи песак, неочекивано смо пронашли нешто друго – пред нама се пружала пустињска лепотица Дуга (Dougga), која је на том месту опстала преко двадесет векова захваљујући сувој клими и измештању главних путних праваца Блиског истока.

Ушли смо у Дугу као опчињени. Главне улице, делови великих грађевина, остаци кипова били су у изванредном стању. Наишли смо на нетакнуто античко позориште. Неко је рекао: „Глумац, одиграј нешто.“ Сели смо у гледалиште, мој отац је ступио на Skene и рекао неколико реченица, више се шалећи. Али био је то прави театар, прорадио је после толико хиљада година, захваљујући једном глумцу и нас неколицини из публике. У том тренутку схватио сам разлог вечности позоришне уметности: ништа јој, осим изговорене речи, није потребно.

Сетио сам се још једног догађаја који је потврдио то сазнање. Године 1958, пре него што ће забрањена представа „Чекајући Годоа“ бити илегално изведена у атељеу Миће Поповића, пред окупљене срећнике који су успели да уђу у просторију изашао је сликар Марио Маскарели. Извадио је из џепа креду и на поду повукао црту. Тиме је простор поделио на гледалиште и сцену. Представа је могла да почне! Доживљај је био исти као да се комад одиграва у Бургтеатру или на Бродвеју. И бољи, јер је све било обавијено мистеријом недозвољеног.

Касније смо се шетали Дугом и ја сам застао јер сам испред себе, на плочнику великог, каменог трга угледао уклесани натпис – Sirocco. Од њега се, па све до краја трга, пружала такође уклесана линија. На другој страни трга писало је – Mistral. И од те речи је, на другу страну света, водила црта. Присетио сам се да је маестрал име ветра. И стварно, тумарајући по тргу, открио сам и друге: Tamontanu, Gregale, Levante. Ostro, Libeccio, Ponente. Поред натписа ветрова, у разним правцима пружале су се линије и стварале слику која је уистину личила на цвет. Схватио сам да ходам по ономе што људи називају ружом ветрова.

Касније сам се, нарочито са појавом Интернета, стално враћао ружи ветрова и сакупљао разне графичке приказе и податке о њој. Сазнао сам тако да Gregale означава ветар који дува из правца Грчке, да Sirocco долази из Сирије, Libeccio из Либије, а да је Mistral добио назив од латинске речи magistra (почетни, главни), јер је дувао из правца Рима. Ружа ветрова је била претеча магнетном компасу и служила је оријентацији у простору. Људи су је измислили да би, први пут, сазнали где су. Ветрови су изабрани као путоказ јер су њихови правци дувања сматрани вечитим и непроменљивим.

Од тада, кажем, из неког разлога стално мислим на ту ружу. Зашто? Ни самом ми није много јасно. Једнога лета сам, чак, из мора извадио овећи камен, некакву плочу, на њој уцртао ружу ветрова и провео читаво летовање дубећи ту стену. Док су се остали купали ја сам је стругао, у почетку без икаквог клесарског знања, али касније, када сам прибавио мало алата, сасвим солидно. Може се рећи да сам тог септембра испекао клесарски занат који, међутим, више никада нисам употребио. Направио сам своју ружу ветрова и тако испунио некакав унутрашњи, и даље сасвим необјашњив, порив.

Једном сам са оцем евоцирао онај дан у Дуги и када сам му рекао да сам у њој доживео један од најлепших тренутака у животу он ми је, на моје изненађење, рекао: „И ја.“ Нисмо даље продубљивали ту тему.

редитељ

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.