Полемичар, ужеглог знања

Невољно одговарам на текст који се гуши у мржњи и чији је аутор неспособан да поштује другог и другачије мишљење. Он не уважава ни чињенице, цензурише их, и а приори потцењује све што њему није познато

Не постоји „научна теорија” да Оријент почиње чим се закорачи из Беча. Постоји само офуцана анегдота о Метерниху и Ренвегу и није „веома стара”. Не постоји ни друга „теорија”, поготову не „врло стара”, да Оријент почиње чим се из Земуна пређе у Београд. Тачно се зна где је Оријент и где је била граница између Хабзбуршке и Отоманске империје, Љушић може то да види, рецимо, у Ларусовом Атласу Historique Mondial (аутор Georges Duby).

Како су Срби „бежали” од Дунава, нека се Љушић осведочи погледом на градске планове Београда из 19. и почетка 20. века. Нема ни трага било каквој привредној, стамбеној, културној инфраструктури на обалама.

Смешно је говорити да је Београд 1839.и 1841, тада бедан и јадан,био „престоница на Дунаву”, нити је Србија била „независна држава”. Суверенитет јој је међународно признат тек на Берлинском конгресу 1878.

Београд није био изложен ратном паклу 1914. и 1915. „само зато што је био пограничан град у рату са Аустро-Угарском”, већ због убиства аустријског надвојводе Фердинанда и супруге Софије које су организовали српски официри са Аписом на челу и који су пре тога у самој Србији ликвидирали многе противнике.

Државни удар на Обреновиће није био 1839, већ почиње 1834–1835.са Милетином буном и окончава се 1842.

Љушић тврди да ни њему ни „повесницима” није познат и један случај хвалисања „уставобранитеља” о силовању жена и дефлорисању (написао сам поваљивање, али Љушић то претвара у силовање да би повезао са догађајима у Босни деведесетих), да података о томе у српској историографији нема. У чувеним Мемоарима Стефана Стевче Михаиловића повесничар може да прочита:„Викали су на Књаза Милоша због женских, али је М. (један од саветника) том приликом рекао: да је он обешчастио 7 девојака, Р. (други саветник) више од 50, другима се (саветницима) ни броја не зна, само је та разлика, што је Књаз давао награде и сваку усрећио, а они су само бешчастили без паре и динара (као Турци). Р. је кћер славног војводе Стевана Синђелића – своју жену – удао за пандура.”

Љушић прво негира да је Јосиф Шлезингер два пута претучен, а затим тврди да јесте, али да није добио батине само он, „добили су их и многи други Срби, али он је био Јевреј, те га само због тога новинар и помиње...” Не делим расну и националну опседнутост и нетрпељивост са овим професором. За кога је и због чега је важно које је националности жртва физичког и политичког насиља? Шлезингера сам поменуо не као Јеврејина, него као композитора. Или Љушић сматра да је Господар Вучић био у праву када је тукао Јеврејина, али не и када је тукао и „многе друге Србе”? Добро је што Љушић макар признаје да је Вучић тукао много и многе. Тај је тукао и мајку, и то тако да се црна и модра од батина,проклињући га да му је Турчин отац,једва кретала четвороношке. Тома Вучић Перишић је једна од најмрачнијих фигура у српској модерној историји – насилник, пљачкаш, терориста, завереник, узурпатор, издајник. Од присталица династије Карађорђевић проглашен је српским херојем и нажалост једна од најдужих улица у Београду носи његово име. Али нема улице са именом Шлезингера.

Групу људи која је извршила државни удар пропаганда Карађорђевића је дивинизовала и назвала их „уставобранитељима”. Марксистички историчари су касније продавали бесмислену тезу да се радило о сукобу капиталиста са феудалцима. Такозвани уставобранитељи су, што је најтеже, били издајници и њихови савременици су их називали „султановцима”. Целу тадашњу побуну су подстакли, подржали, дали логистику, признали је – Турци са Калемегданске тврђаве и Порте. Вучић је митио са хиљадама златника из државне касе турског пашу, везира и султана. Колико су новаца опљачкали из државне касе, дали на мито и међусобне награде може се видети у исцрпној и изванредној студији Радомира Ј. Поповића „Тома Вучић Перишић” (рецензију управо писао Радош Љушић). Како су Обреновићи опљачкани може професор прочитати у књизи „Живот и рад генерала Ранка Алимпића” његове удовице Милеве. У државном Архиву Србије у фасциклама МУД-а има безброј докумената о насиљу и пљачки султановаца, о прогону државних службеника и занатлија странаца,тзв.немчкара,преко Саве у Земун. Тражио се изгон свих странаца, свих који нису из Србије (чак и Босанаца), да би се направило места за „наше”. Узурпатори су подмићивали државним новцем „народ” на Врачару неколико месеци, све док им Чарторијски у Паризу није испословао признање, после којег су морали и други пут, организованије, да „бирају” Александра Карађорђевића.

Све то Љушић хоће да релативизира ставом да је то било нормално јер се радило о „једној династијској побуни, односно грађанском рату двеју династија, које свуда у свету прати насиље”. Пуно измишљотина у полуреченици. Тада нису постојале две династије. Није било ниједне. Није било ни грађанског рата. Постојало је само насиље султановаца. Милош је од Порте тек добио право да буде наследни кнез, а Александар Карађорђевић пре побуне није био „династија”. Мотиви побуне су били у личним интересима неколицине скоројевића из Милошеве близине који су се корупцијом обогатили и којима је засметао кнез јер су хтели да буду још моћнији и да руководе земљом.

У напору да сакрије све што је дивље и ружно у нашој прошлости Љушић покушава цинично да увесели и животне прилике Вука Караџића, па тако раздрагано тврди да је Вук био „један од првих србијанских пензионера” и да је његово дело, на крају крајева, признато. Препоручујем професору Љушићу да прочита студију Миодрага Поповића „Вук Стеф. Караџић”, као и многобројна писма самог Вука па да види да ли је и колико у Србији био хваљен и да му је после сваке мале помоћи увек следило велико понижавање. Вук је побегао из Београда да умре у Бечу, озлојеђен малтретирањем Илије Гарашанина и многих других. Умро је у беди припремајући личну библиотеку за продају, да би породица после његове смрти могла да се прехрани. Његове кости из Беча су у Београд пренете тек 1897, 33 године после његове смрти.

Потцењивања и инсинуације

Пре него што почне да потцењује Алана Скеда и Давида Лавена Љушић би требало да набави њихове књиге, макар их прочита, ако неће да их проучи. Списак њихових извора је дугачак, библиографија масовна и озбиљна. Алан Скед је ђак чувеног британског историчара А.Ј.П. Тејлора и признати светски ауторитет за историју Хабзбурга. Давид Лавен предаје италијанску историју (специјалност му је Ризорђименто) на Универзитету у Манчестеру и италијанским и америчким универзитетима. Ни они, нити ја, цитирајући њих, нисмо написали, како нам Љушић подмеће, да је „Венецији било боље под Хабзбурзима”. О културном и просветитељском утицају Аустрије у Италији Љушић може прочитати за своју нетрпељивост изненађујуће ставове самих Италијана – Итала Звева и Клаудија Магриса. Ни Скед, ни Лавен, а ни ја нисмо тврдили, како подмеће овај професор, да би сви европски Словени требало да живе у дунавској монархији. Прво, она не постоји. Друго, сви европски Словени имају своје државе. Прича се односила на ставове Метерниха, а о Метерниху и аустрославизму и националним језицима замолио бих Љушића да прочита поред Алана Скеда и тротомно дело Душана Поповића „Срби у Војводини”, као и пољског историчара Tomasz Kamusella „Тhe politics of language and nationalism in modern central Europe”.

Љушић инсинуира, јер је необавештен,јер је злонамеран полемичар и ужеглих знања. Злонамеран према земљи у којој живи јер је гура у провинцијализам и изолацију. Нездраво је бити јатак зликовцима из прошлости, и од науке правити скровиште за њихова недела.

Европска комисија управо усваја Дунавску стратегију која је од велике важности за развој Србије. О томе може професор више да прочита у специјалном додатку дневног листа „Данас” од 4-5.децембра ове године. У том додатку се налази есеј Дејана Медаковића „Река јединства Европе”. Пре него што Дејана Медаковића оптужи и прогласи за „рајетинску душу”, нека Љушић прочита и овај текст. Медаковић пише: „У свим тим процесима, преплетима различитих култура, Дунав се претворио у краља свих европских река и жилу куцавицу европског крвотока, а ту своју улогу сачуваће вековима.” Само је о томе било речи у мом тексту, а цитирао сам Ангелу Меркел да бих код нас оснажио угледање на озбиљне и велике нације у Европи, а не на паланачке башибозуке и корупционаше чији је језик „брате, овоо-оноо” и намигивање, какве би Љушић да претвори у националне ликове и са њима плете српску историју. Тако исплетена била је алиби за оне који су нас увели у рат и санкције деведесетих и данас је српска привреда на дну, а у Бечу и широј околини, не плашећи се, као Љушић, обнове дунавске монархије, живи више Срба него у источној и јужној Србији.