Струја и уземљење

У крешенду године канда ваља направити суму сумарум и то тако да, по могућству, тинта изливена из тинтаре не буде црна и да се њоме не рукоблуди ни по чијој глави. Што ваистину није лако. Могло би се о оним данима кад је пола Србије нашло за сходно да своје ставове представља на улици и натура другима, тобож мислећи да се они заиста тако бране – а целе ујдурме не би било да су сви своје вредности делили са себи ближњима и провели један угодан викенд: породице у кругу породице, гејови са гејовима, људи с накупљеном агресивношћу у спарингу са себи сличнима, патриоте са патриотама. И да лепо сви увече одгледају ,,Фарму”, јер то им је заједничко.

Могло би се о томе ко је све постао колумниста. Могло би се о томе ко све подржава новопоставше колумнисте и зарад које бедне политичке самодобити – у ери секса ваља имати добро (гласачко) тело. Могло би се о томе како је председник ономад изрекао неистину кад је изјавио да нема културе без стрипа, јер министарство културе ове године није препоручило ниједно домаће стрип издање библиотекама; ко би рекао да човек који истиче очигледност као што је чињеница да је могуће држати говор док се стоји на једној нози може да каже нешто нетачно. Могло би се о томе како Ђорђе Давид и Динкић својом песмом скрнаве свако сећање на мошти рахметли рокенрола, дијаметрално супротно слогану ,,колико пара, толико музике”. Могло би се о томе како ме многи сматрају дрк... ехм, рукоблудником што пишем овако, или о томе како ја заиста налазим све споменуто очигледно истинитим до те мере да бих, чини ми се, могао све то да изговорим и стојећи на једној нози.

Али нећемо ни о чему таквом. У односу на неке ствари, стварно стварно није вредно.

Људи, догодило ми се нешто... уврнуто. Деси се да једно недељно поподне проведем са дивном дамом, чији бих могао да будем и изабраник (мислим, по годинама), и њеним четворогодишњим сестрићем – коме бих (мислим, по годинама) могао да будем теча. А ја са децом немам никаквог искуства, поверити мени дете на поподне исто је ко да Палми повериш Бетовена. То јест, тако сам мислио. А тако је и почело, дечак се снебива пред непознатима, крије се иза познатих, знате већ – „ко си сад па ти” сорта неповерења. Али, заинтригира ме ситуација. Као, како бих објаснио детету како се, рецимо, кугла? Па онда, како да га пустиш самог да се забавља по замку за децу, сме ли он сам да се попење до врха вијугавог тобогана и спусти доле? Како да му помогнеш да одабере коју би играчку да добије кад те хвата благи зент од чињенице да се у играчке одлично разумеш јер их и сам скупљаш, а сад си овде у улози одраслог? И оно најважније: какав је осећај кад укапираш да заправо на свако од ових питања у секунди имаш одговор и упецаш себе како чак уживаш што је то тако? Невероватно, ако клинцу кажеш да га управо напада зла пица из свемира и да ће га ујести сваки пут кад му приђе устима осим ако он њој сваком том приликом не одгризе поштен комад – оно једе и смеје се. И пита те да се спустиш низ тобоган ако се с њим попнеш. И крајње неимарски озбиљно гради кулу од коцкица ако градиш с њим. Хм. Све је то лепо, али. Мајушни моменат, секунда која побеђује све овогодишње утиске... јесте моменат кад га држиш у рукама, и он се смеје, и из чиста мира ти образом помази о образ. Људи... струја. То је једина реч која ми пада на памет. Нешто... врло непознато, толико да ме терало да се сакријем иза нечег познатог, али нисам нашао ама баш ништа вредно те улоге. Ето тако, јасно у себи чујеш глас који каже: „Сад си стварно осетио нешто јако. Али, шта? Да ниси педофил, магарчино? Не, није то, добро је. Ухм, да, овај, ааали... а шта је онда? Чујеш ти шта те питам, шта је онда?” Сутра на послу, након бујице прописног завитлавања око тога, Фипи, мој шеф и другар, заправо ми врло озбиљног (премда насмејаног) лица рече: „То што си осетио је нешто најнормалније на свету”.

Срећна Нова, дивни свете.