Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Само реконструкција...

После „дијалога” министра Вука Јеремића и председника ЛДП-а Чедомира Јовановића на РТС-у ваљда више нико озбиљан нема дилему око тога да ли је потребна или не реконструкција Владе Србије. Она се мора спровести што пре макар се свела на само једног министра. Ако су разлози за оклевање око реконструкције владе, тј. око промене неких министара или смањења броја министарстава, условљени „деликатном равнотежом у коалицији”, то није и више не би смео бити изговор за о(п)станак господина Јеремића на месту министра спољних послова. Његова тумачења „случаја” Резолуција УН, „случаја” Нобелова награда, „случаја” мишљење суда у Хагу и најава врсте и тона преговора које ће водити са Косовом, недвосмислено показују да његов останак значи тврдоглави наставак неуспешне спољне политике коју је он,а самим тим и Србија до сада водила. Она пре свега значидоследно одбијање да се објективно суочимо са реалношћу и последицама политике која заправо чува приоритете претходне, Коштуничине владе, којој су последња брига били економија и квалитет живота грађана. Та политика нас је довела у најдубљу економску кризу у којој се Србија икада налазила и њен наставак имаће последице које могу бити погубне за нашу будућност.

Сам разговор о реконструкцији указује да постоји доста утицајан део политичких структура који се суочио са реалношћу и сматра да су промене неизбежне и да их више, из било којих „српских” разлога, не смемо одлагати. Та група (у влади и делу опозиције) поставила је објективну дијагнозу наших проблема, одредила приоритетеи жели, не само да започне темељне промене, већ и да их приведе успешном крају. Зато је разговор о реконструкцији разговор о две потпуно различите политичке визије, две будућности Србије и две политике које се никако не могу помирити.

Кад нас је, уз сопствена тумарања, као и остатак света погодила економска криза самоуверено смо тврдили да ћемо за разлику од „размаженог” света, ми кризу превазићи захваљујући патњама на које смо навикли и некако преживели. Очигледно није тако. Арогантно тепање „СЕКА”, које ја не читам као светска него српска економска криза, помогла је да се разголите сви наши политички неуспеси, заблуда да можемо опстати сами, мимо света и времена који нас окружују и да се може живети изван реалности...

А то неминовно отвара причу о сиромаштву. Сиромаштво се, као најстрашнија поплава, разлило по Србији. Сиромаштво није само глад од које људи умиру – у Србији која може да „храни целу Европу”. Сиромаштво је и недостатак дрва и угља за грејање те се људи смрзавају, загрљени – у Србији која има „неисцрпне резерве угља и дрвета”. Сиромаштво убија наду, из њега расту незнање, немоћ и безнађе,а из њих опет насиље и мржња – у Србији која извози памет и негује гостопримство.

Јуначили смо се да не постоји то дно беде и немаштине које нећемо преживети, ако ништа друго „хранећи се корењем”. Из душека су вађене уштеђевине, у градовима су продавани (и данас се продају) породични накит, слике и на крају књиге из библиотека. Али то се потрошило као и вера да ће нам борба за „историјску правду и само нашу истину” једнога дана донети благостање. Колико смо далеко од тог „олако обећаног благостања” и колико се старо поимање политике жилаво брани, драматично говори пример две народне кухиње у Куршумлији који сам видео на телевизији. Без обзира на стално растући број корисника народне кухиње локална власт је Црвеном крсту преполовила буџет и он сада износи 1.500.000 динара. Та иста власт, окренута пре свега међусобним обрачунима, себи је великодушно поделила преко 4.000.000 као ванредни додатак на плате. Таква политика не сме да опстане.

Утисак је да и влада (без обзира на повећање буџетске линије за социјална давања) недовољно одлучно, енергично и одговорно покреће неопходне економске промене. Наравно она и оваква може опстати захваљујући тесној скупштинској већини и слабој опозицији која нема алтернативни програм за време када и ако дође на власт. Само реконструкција владе као чврст доказ да се уводи конкретна одговорност за резултате рада и међу до сада недодирљиве политичаре може очувати бар трачак поверења грађана и грађанки и пробудити наду да ће најзад општи интереси победити личне и партијске.

директор Грађанских иницијатива

Коментари22
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.