Држава игнорише културу и уметност

Дискусија поводом затварања изложбе „Србија – најчешће постављана питања”, која је била постављена у Галерији аустријског културног форума у Њујорку, одржана је прексиноћ у Легату Чолаковић у Београду. У дискусији, вођеној на енглеском језику, учествовали су Александра Јовићевић, теоретичарка уметности, и Павле Леви, теоретичар филма и професор на Универзитету Стенфорд који су из Њујорка, путем видео-бима, разговарали са колегама у Београду, Сретеном Угричићем, писцем и директором Народне библиотеке, уметницом Милицом Томић и кустосом Браниславом Димитријевићем. Модератор разговора била је Милена Драгићевић-Шешић у Њујорку.

Саговорници из Њујорка и Београда бавили су се питањем улоге културе и уметности у времену великих друштвених и политичких превирања, проблемима са којима се суочава ангажована уметност и могућношћу да култура утиче на промене у друштву.

Сретен Угричић је рекао да су у Србији патриотизам и национализам постали синоними, а план државе у току деведесетих година прошлог века био је да стварност поједностави кроз пропаганду.

– Националистички оријентисани политичари су убеђивали народ да су победници, а када то више није било могуће, онда су од њих почели да праве жртве. И једна и друга позиција, победника или жртве, ослобађа од моралне одговорности – рекао је Угричић.

Угричић је истакао да је у Србији и даље на делу култура контроле убеђења, уместо да држава примени систем контроле последица одређеног убеђења.

– Национализам је и даље доминантно осећање у друштву, а једини начин да се тај затворени круг прекине је кроз уметност и културу – рекао је Угричић.

Уметница Милица Томић је, објашњавајући зашто је почела да се бави ангажованом уметношћу, рекла да је у току осамдесетих година прошлог века, када је национализам постао озбиљан проблем у држави, схватила да је свака уметност политичка.

– Кључан тренутак је био када се 1989. године, у току протеста на Косову, догодио масакр у којем је убијено 33 Албанца, а то није било могуће видети у националним медијима. Критичка уметност треба да буде субверзивна и да поставља питања званичној политици – казала је Томићева. Она је рекла да у време Слободана Милошевића уметност није имала никаквог утицаја на политику и стварност.

Са овом констатацијом сложила се Александра Јовићевић, рекавши да Милошевићев режим није обраћао пажњу на уметност, него је утицао на масе путем медија и кроз образовне институције.

Павле Леви је истакао да се српска кинематографија није бавила критиком режима у деведесетим, него је културно избегавала политички тренутак, чиме је помагала у пројекту дезинтеграције друштва.

Бранислав Димитријевић, кустос и један од твораца изложбе „Србија – најчешће постављана питања”, рекао је да је циљ те поставке био да се покаже како Србија није изолован случај, јер је као земља у једном тренутку постала лабораторија и пример за оно што се дешава и другде у свету.

Димитријевић је нагласио да је изложба „Србија – најчешће постављана питања”, на енглеском „Serbia – frequently asked questions”, била на удару цензуре. Министарство спољних послова Србије je назив поставке схватило као провокацију и тражило промену имена (скраћеница F. A. Q. – frequently asked questions, може да буде тумачена и као псовка на енглеском језику).

Сви учесници дискусије сложили су се да ново српско друштво обраћа врло мало пажње на уметност. Бранислав Димитријевић је рекао да је, у време док је био помоћник министра културе за међународне односе, од. 2007. до 2009, покушавао да реформише то министарство, али да није успео, јер није могао да добије било какву информацију о томе шта је уопште културна политика Србије. Сретен Угричић је изнео тезу да је Милошевићев режим био много свеснији културе и њеног утицаја.

– Националистички оријентисани политичари су користили културу и уметност, кроз забаву и образовање су утицали на друштво. Постмилошевићевски политичари су потпуне незналице, или наивни, и једноставно игноришу културу и уметност – закључио је Угричић. Он је истакао да је савремена уметничка продукција потпуно маргинализована, а део проблема лежи и у томе што националистички политичари и даље учествују у државним структурама, институцијама, жиријима и Академији наука.

С. Стаменковић