Субота, 16.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Два незаборавна телеграма

Александар Рахбари са Београдском филхармонијом Фото Д. Живадиновић

Скоро да се нису слегли аплаузи са недавног концерта Београдске филхармоније а вечерас ће, ненадано, са њима поново бити диригент Александар Рахбари. Виша сила хтела је тако: да замени колегу Франческа Ла Векију и ево маестра Рахбарија поново на Коларцу, где га чека „Ход по жици” (назив концертног циклуса), заједно са другим гостом – виолинистом Јосифом Ивановим. Нови долазак за нас је био нова прилика да мало боље упознамо истакнутог диригента – без палице.

Знате ли за одушевљење у оркестру када се чуло да ће са Вама опет пред публику на Коларцу?

– Дириговао сам пет година у Берлинској филхармонији и радио са више од 120 оркестара и ретко се дешава да се све уклопи и да сам баш свиме задовољан. Или имате музичаре који нису мотивисани, или директора који се боље разуме у политику него у музику или је композитор, па се залаже да се изводе његова дела, или је музички директор истовремено диригент који је у потрази за ангажманима. У Београдској филхармонији сам апсолутно задовољан: и оркестром, и директором, и продукцијом, и публиком, у шта је мој менаџер једва поверовао, јер сматра да сам тежак човек (смех). Заљубио сам се у овај оркестар, јер човек са искуством осети када је на трагу нечега великог. Они су као златни рудник, млади су, свежи и мотивисани, дивно је радити са њима. Искрено, пре првог доласка нисам знао шта ме чека. Три особе су ме „погурале” да дођем у Београд. Занимљиво је да су две из Хрватске: новинар Јутарњег листа, Бранимир Пофук, који је знао да нисам могао да постигнем уметнички ниво који сам захтевао од Загребачке филхармоније, где сам био шеф-диригент, па ми је препоручио ваш оркестар; друга је моја супруга Паола, која је такође из Хрватске. Трећа је мој менаџер из Швајцарске, господин Хефелин.

Једном давно, у Југославији, забранили су Ваш концерт...?

– У зиму 1979. требало је да одржим концерт у Љубљани. Кренуо сам на пробу, са својом палицом и партитуром Штраусовог „Дон Жуана” у руци, када ме је пресрео човек бирократског изгледа и уручио ми телеграм у којем је писало да је из Београда, из Комунистичке партије, стигла наредба да се мој концерт откаже, јер сам ја омиљени диригент смењеног иранског шаха. Нисам могао да верујем, у Техерану сам лично свирао када је Тито долазио, а доживео сам да су ме буквално избацили из земље. И онда се десило оно што зовемо прст судбине. На путу за Париз јавио сам се телефоном мојој породици да јој кажем шта ми се догодило, али, нисам стигао ни да заустим, они су ми, ван себе од среће, рекли да је на моју кућну адресу управо стигао телеграм од Херберта фон Карајана, који ме позива да диригујем на три концерта Берлинске филхармоније. То је био истовремено и најбољи и најгори дан у мом животу.

Која је Ваша најдрагоценија „успомена” на Херберта фон Карајана, чији сте сарадник у младости били?

– Моје мишљење о Карајану се вероватно разликује од онога што су књиге писале, чак и од онога што је његова жена знала. Када чујем нешто о њему, имам утисак или да претерују или да причају о неком другом. Он је био велики човек, а ја сам имао среће да годину дана проведем сваки дан уз њега и видим ствари које музичари, публика или новинари нису могли. Најдрагоценија успомена на њега је из времена када сам као његов заменик седео иза сцене, у фраку, са његове две ћерке. Он је, док траје аплауз, долазио да их загрли и пољуби и враћао се на сцену. Био је велики диригент и важио је за диктатора и то је била једна његова страна, али био је веома емотиван човек. Такође, стекао сам уз њега однос према раду који је другачији од многих диригената: никада не калкулишем где је већи хонорар или где ћу унапредити своју каријеру, већ идем тамо где се осећам добро, а Београд је дефинитивно то.

Зову вас иранско-аустријски диригент. Колико су данас далеко та два музичка света?

– Људи се разликују свуда у свету, али музичари су свуда исти, ми се савршено разумемо где год да живимо. У Јоханесбургу, Бечу или Мексику, сви растемо уз исте ноте, вежбе, етиде, проблеме... Ми разговарамо о музици, јер је она наш живот. Политика и бизнис познају и праве разлике, људи се у нијансама разликују, а музичари су свуда исти. Две трећине живота живим у Аустрији, једну сам провео у Ирану, али са толико различитих оркестара сам радио, да могу са сигурношћу да тврдим да сам свуда имао исте радости и исте проблеме. И то није само случај у класичној музици, свако ко воли и разуме музику, и поп и уличну нпр., позитивнији је и бољи човек.

У овој години Малера Београдска филхармонија вечерас ће извести његову Прву симфонију (Титан). Како Аустрија обележава стогодишњицу смрти свог великог композитора?

– Када сам дошао у Беч, пре 44 године, Малер је тек почињао да буде популаран, а сада је на редовном репертоару и увек има своју публику. У години Малера било ми је у плану да радим Четврту, Пету и Девету симфонију, а ево радићу и Прву, овде у Београду, непланирано. Мислим да оркестар Београдске филхармоније има капацитет да добро свира Малера. Просто осећам да музичари желе да пруже увек више, млади су и одлично свирају. Синоћ сам писао мом некадашњем менаџеру, који је сада пензионисан, о томе колико сам срећан у Београду, овде се после дужег времена осећам „као риба у води”.

М. Шеховић

------------------------------------------

Иванов, виолиниста сутрашњице

Првој симфонији Густава Малера, која је на крају вечерашњег концерта, претходиће Прелид за Поподне једног фауна (К. Дебиси), а потом ће се представити и Јосиф Иванов, „један од највећих виолиниста сутрашњице” – како га је назвала критика, са програмом: Поема за виолину и оркестар (Е. Шосон) и Интродукција и Рондо капричиозо (К. Сен-Санс).

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.