Петак, 03.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Андрић је тражио безименост и самоћу

Андрић у Марсеју, 1926-1927. године

Истинска и страствена посвећеност приповедању, прича као одјек легенди и предања,причање о несрећној судбини човековој на злом попришту историје, која као„Шехерезада заварава крвника”, уткана је у дело Иве Андрића, пре равно педесет година награђеног Нобеловом наградом за књижевност. На дипломи Нобелове награде забележено је да се она додељује за епску снагу којом је Андрић обликовао мотиве и судбине из историје своје земље.

У разговору за наш лист, Жанета Ђукић-Перишић, историчарка књижевности и истрајни проучавалац Андрићевог дела, истиче значај приче и причања у разумевању Андрићевог дела и његове поетике.

– Одрастао поред моста на Дрини, Андрић је одмалена слушао легенде и древна приповедања о градњи моста, легенде о неимарима и ктитору ћуприје, приче о јунацима и обичним људима чија је судбина била везана за мост. Легенде су за Андрића стварност живота, а прича је антрополошки условљена, она даје смисао људском трајању и муци да се допре до смисла и разлога постојања света. Од када је света и века, од прве ватре око које су се људи окупљали, испредала се прича о постанку света и месту појединца у њему, разапетом вечито између спољашњих и унутарњих сила. Причам, дакле, постојим, могли бисмо парафразирати једну прастару максиму – каже наша саговорница, додајући:

– Од памтивека човечанство прича, приповеда о херојству, љубави, патњи, издаји, оданости и пријатељству, прича је човеку иманентна, саставни део његове позиције у интерактивном односу са светом. И није случајно Андрић у уста свога јунака фра Петра ставио речи његовога „амиџе”, покојног фра Рафа који је у шали увек говорио: „Ја бих без хљеба још некако и могао, али без разговора, бели, не могу.”

Управо због тога што је у великој мери свој духовни профил уградио у стваралаштво, Андрић је често у животу тражио безименост и самоћу.

Живећи и сам у бурним временима историјских прелома, Андрић је писао о личним драмама јунака у тешким тренуцима повести. На почетку књижевне каријере припадао је знаменитој генерацији Младе Босне, која се залагала за ослобођење словенских народа од Аустроугарске, „тамнице народа”. Био је ухапшен у Сплиту, лета 1914. године и провео скоро годину дана у мариборској тамници, а последње године рата провео је у Болници милосрдних сестара у Загребу. После Првог светског рата, Андрић се, уз помоћ свог професора и добротвора Тугомира Алауповића, запошљава у Министарству вера.

– Доласком у престоницу почиње нови циклус у Андрићевом животу. Још тада је, делујући неко време у Групи уметника који су се најчешће састајали у хотелу Москва, био уважен као писац (објавио је већ „Пут Алије Ђерзелеза” и „Екс Понто”), али и као револуционар, који је страдао и тамновао због својих уверења, подсећа Жанета Ђукић-Перишић, уз напомену:

– У периоду између два рата сигурним корацима напредовао је на дипломатској лествици Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Југославије. Боравио је у Риму, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду, Берлину. Упркос одговорним и осетљивим пословима (у Берлину је био опуномоћени посланик у освит Другог светског рата), Андрић је између два рата написао главни део свог приповедачког опуса. За време рата, вративши се из Немачке, он се пензионисао, али пензију није желео да прима, повукавши се из јавног живота. Живео је скрајнуто и написао своја три велика романа „На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника” и „Госпођица”.

Управо тада, подсећа наша саговорница, Андрић је показао велику грађанску храброст.

– Није ставио своје име на „Апел српском народу”, који су потписали многи угледни српски интелектуалци. Одбио је и позив Српске књижевне задруге да да своје приче за „Антологију савремене српске приповетке”. Одговорио је уредништву да га морални разлози спречавају да објављује своја дела у тренутку док његов народ пати и страда. Једнако тако, протестовао је против објављивања својих дела код Цвијановића током рата. Могуће је да су све то били извесни кредити, које је Андрић имао код нове, комунистичке, власти. Јер позиција краљевског опуномоћеног посланика у Берлину, који је присуствовао потписивању Тројног пакта, могла је заиста неповољно да се одрази на писца у новој, социјалистичкој држави, сматра наша саговорница, објашњавајући да је и Андрић вероватно имао потребу да покаже извесну лојалност новом режиму, па је после рата објавио неколико ангажованих приповедака у којима се осврнуо на актуелни друштвени тренутак.

– На једној послератној војној изложби, на Калемегдану, 1951. године, била је изложена фотографија на којој се Андрић налазио поред Хитлера, управо приликом потписивања Тројног пакта. Пошто му је то било врло непријатно, замолио је Милована Ђиласа да се заложи да се та фотографија уклони, што је Ђилас и учинио, каже Жанета Ђукић-Перишић, истичући још:

– У то време, главе су летеле и за мање грехе и пропусте, али, очигледно да је новој власти Андрић, са већ огромним књижевним угледом, био веома потребан. У сваком случају, потребнији он њој него та власт њему. Иначе, у Андрићевом ратном дневнику, у којем има највише прибележака из 1944. године, насталих за време савезничког бомбардовања и у данима борби за ослобођење Београда, као да се крије грађа за читав један циклус београдских ратних прича. Те приповетке, посматране у континуитету, могу да се разумеју и као једна врста београдске хронике у оквиру које је писац посматрао своје јунаке у граничним и трагичним околностима. Психологија јунака који израстају на фону турбулентне, бурне и превратничке историје увек је занимала писца. На једној страни бучни ход времена, на другој појединачне судбине малих људи, њихови страхови, падови и недоумице, али и њихови подвизи и узлети.

Марина Вулићевић

-----------------------------------------------------------

Жене у Андрићевој прози

– Читаоцу се може чинити да је Андрићева проза била посвећена махом мушким ликовима, међутим, значајан број жена продефиловао је његовом прозом. Андрића је занимао положај жене у патријархалним заједницама, али и у грађанским срединама, а највише се, заправо, бавио пројекцијом жене и женскости у очима и животима мушкараца. Несумњиво, један од најбољих познавалаца женске психологије, Андрић је у низу приповедака о женама дао бриљантне портрете жена, њихових душевних стања и осећања. Мушко-женски односи у Андрићевом делу увек су узбудљиво, трусно подручје зла и неспокоја где пате, подједнако, сви, каже Жанета Ђукић-Перишић. На једном месту у „Знаковима поред пута” писац је прибележио: У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због жена, то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве бисмо ми желели да су. Кад жене пате због нас, то је увек стога што смо овакви какви јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено”.Ипак, многи Андрићеви јунаци, знајући да жена, као капија, стоји на улазу као и на излазу из живота, непрекидно трагају за идеалом жене, који им стално измиче, као лелујава химера.

-----------------------------------------------------------

Брак са Милицом Бабић

Андрићева животна веза са супругом Милицом Бабић представљала је обострану озбиљну посвећеност, дугогодишњу наклоност и разумевање. Управо му је Милица саветовала да ублажи сцену набијања на колац из романа „На Дрини ћуприја”. Сматрајући, међутим, да опис тога монструозног чина мора остати забележен и уметнички оживљен, Андрић није одступио од идеје да покаже један од многобројних начина трпљења српске раје под турском влашћу у Босни.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.