Како вратити отету имовину

Национализована имовина мора бити враћена власницима или исплаћена по тржишној цени, а законско решење о обештећењу путем обвезница било би импровизација праве реституције, сматра познати београдски адвокат Тихомир Константиновић.

Доношење закона о реституцији један је од императива за улазак у Европску унију, а одлука о моделу денационализације, како најављују у Министарству финансија, биће донета после одлуке Уставног суда о уставности Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама.

„Можемо се надати да ће ЕУ бити доследна и да ће очекивати доношење закона као у другим земљама у региону, на пример у Словенији или Хрватској, где је национализована имовина враћена власницима. Питање је да ли ће ЕУ прихватити да једно од решења буде обештећење у обвезницама са роком исплате на 20 или више година”, оцењује Константиновић.

Адвокат подсећа да још није укинут Закон о национализацији од 26. децембра 1958. године, на основу кога су грађанима одузимане виле, куће, станови, индустријска постројења, шуме и друга имовина. Према његовим речима, тај закон би требало да буде укинут пре доношења новог закона о реституцији. У међувремену, да се ситуација са национализованом имовином не би још више компликовала, по мишљењу нашег саговорника, требало би забранити промет непокретности које ће ући у поступак денационализације.

„Једно од решења могла би да буде и понуда онима који су купили национализовану имовину да заснују однос закупа са бившим власницима, јер су и они свесни да су куповали имовину за неупоредиво мање суме од стварних вредности. Било је случајева да су виле откупљиване за 50 марака, а касније продаване за три или четири милиона евра. Такве виле и станове откупљивали су људи који су били привилеговани, који су становали у њима и који су их користили, а затим их откупили за бизарне своте новца.

Правна наука поседује довољно правних института који се могу применити да би се овај проблем довео у правни ред”, каже адвокат Константиновић.

Одлука Уставног суда значајна је због тога што, ако суд оцени да је Закон о враћању имовине црквама и верским заједницама уставан, тада ни будући закон о денационализацији не може имати другачији концепт због уставног принципа равноправности. Концепт тог закона заснива се на обештећењу у натури, пуној накнади неком другом имовином или пуној финансијској накнади, ако није могућ повраћај имовине у натури. Уколико би Уставни суд оценио тај закон као неуставан, то би отворило простор да се држава определи за концепт закона о реституцији који је и правно прихватљив и економски оправдан.

„Чекамо само одлуку Уставног суда. Министарство финансија ће у року од две до три недеље од дана када сазнамо одлуку изаћи са предлогом закона о реституцији.

ЕУ ће, према изјавама њихових званичника, прихватити било које решење које Србија буде усвојила, а чије су главне карактеристике да на фер и недискриминаторски начин третира подносиоце захтева, да је решење јавно и да одговара економском и финансијском потенцијалу државе”, каже Слободан Илић, државни секретар у Министарству финансија.

Илић указује да је Мађарска применила закон којим су грађани обештећени путем хартија од вредности. У Пољској је у процедури закон који такође предвиђа обештећење хартијама од вредности али до 20 одсто онога што се потражује.

Како утврдити вредност имовине на коју би могао да се примени будући закон о реституцији?

„Вредност одузете имовине, односно оне која се потражује може да се утврди само непосредно –теренским увидом. Потребно је прво утврдити да ли имовина реално постоји или не, ако постоји у каквом је стању, да ли је у истоветном стању у којем је била када је одузета или је нешто на пример дозидано и да ли постоје законити власници или корисници”, додаје наш саговорник.

Доротеа Чарнић

-----------------------------------------------------------

Мале шансе у Стразбуру

Адвокат Константиновић каже да су нереална очекивања бивших власника и њихових правних следбеника да своја права, која се односе на национализовану имовину, могу да остваре пред Међународним судом за људска права у Стразбуру.

„Да би суд у Стразбуру одлучивао о некој притужби потребно је да се пре тога спроведе поступак пред свим судским инстанцама у Србији. Та процедура због спорости и преоптерећености судова траје од четири до пет година. Треба имати у виду и огромне судске трошкове, јер суд одређује велике судске таксе у оваквим споровима. Шансе да се до имовине дође пред судом у Стразбуру минималне су”, наводи наш саговорник.