Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Живот и смрт Бранка Поповића

Б. Поповић, Аутопортрет, 1912.

Изложба архитекте и сликара Бранка Поповића (Ужице, 27. јануар 1882 – Београд, новембар 1944), која је отворена 10. фебруара у галерији РТС-а у Београду вратила је још једном у сећање име великог уметника и угледног интелектуалца који је, према званичном извештају, стрељан као сарадник окупатора месец дана после ослобођења Београда. Поповић, декан Техничког факултета и сликар, добитник ордена за храброст у Првом и Другом балканском рату и носилац француске Легије части у Првом светском рату, за нову Југославију, која се тек рађала из рата, био је непријатељ кога треба, без суђења и пресуде, убити.

Боривоје Поповић, Бранков син, говори нам о животу и данима који су претходили очевој смрти, и животу једног од најистакнутијих Срба којем се, до данашњег дана, не зна за гроб.

– Мој отац је рањен 1912. године код Куманова, прележао је тифус у Другом балканском рату, а прешао је и целу Албанију и био је на Крфу са нашом војском. Бранко је тада био ратник, али до Крфа је стигла вест да је умро Огист Роден. Мој отац је написао чланак о њему, који је тада и објављен у крфским новинама – говори Боривоје Поповић.

Текст о великом француском сликару, који датира из 1917. године, почиње овако: „Први пут видео сам га 1909, у Јесењем салону у Паризу.” У наставку свог огледа, Поповић, који је Огиста Родена лично познавао, описује га као човека који је изгледао као какав стари ратник, или вођа гусара с неког острва на Северном мору. И врло питко и стручно води читаоца кроз читав опус значајног француског уметника.  

Међутим, све што је Бранко Поповић стварао током свог плодног живота, а радио је и стварао много, после ослобођења је престало да буде важно. Једног дана у октобру 1944. на врата стана у Кнез Михаиловој улици 24 закуцали су војници и одвели га „на саслушање“.

Породица није знала где је одведен и затворен. Тих дана, свратио је породични пријатељ који је био на испитивању у Удбином затвору, смештеном на београдском Обилићевом венцу. Он је синовима рекао да је отац смештен на шестом спрату затвора. И да, ако прошетају испод тамничких прозора често, можда могу да га виде.

– Пролазили смо туда сваки дан. Можда је он приметио нас, ми њега нисмо могли да видимо – присећа се Боривоје.

Страшна вест стигла је преко страница „Политике”, која је новембра 1944. објавила 105 имена људи који су стрељани као непријатељи режима и реакционари. На списку ликвидираних било је и име Бранка Поповића.

Међу тих 105 стрељаних, истакнутих интелектуалаца Београда, нашла су се и два најпознатија комичара предратног времена, Јоца Танић и Аца Цветковић.

– Они нису имали никакве везе са политиком, убили су их на правди Бога. И процес рехабилитације, што се њих двојице тиче, као и да не постоји – тврди Поповић.

Најтежи ударац тих дана, када нису помишљали да ће отац бити стрељан, уследио је од кућног познаника, сликара Ђорђа Андрејевића Куна, који је заједно са Бранком Поповићем после Првог светског рата основао уметничку групу „Облик”. Он је дошао у стан после хапшења у униформи и интересовао се за Бранков атеље. Мајка је била запањена.

– Са друге стране, једна жена, мајор првоборац, такође је долазила у наш стан у то време и рекла је мојој мајци да склонимо све вредне ствари, јер ако се нешто деси, све ће вам узети. Она никад није била у нашој кући, а умела је да буде човек. Касније су се Ђорђе Кун и његова супруга Нада уселили у наш стан. Кун се после хвалио гостима да пију пиће из чаша Бранка Поповића – говори Боривоје Поповић.

Са друге стране, неки пријатељи су заборавили да су свраћали на ручкове и вечере код Поповића. Један од њих био је и Мирослав Крлежа, који је са малим Бором волео да игра шах. После убиства Бранка Поповића није се више јављао ни телефоном. Његов син, пак, Боривоје, како је касније сазнао, у свом досијеу имао је карактеристику, контрареволуционар и реакционар, и да га треба стрељати.

– Врло су се озбиљно бавили својим послом. Није им било довољно што су ми убили оца, хтели су и мене, момка од 18 година – тврди Поповић.

Затим су уследиле године мукотрпне борбе за истину о смрти Бранка Поповића, чиме се највише бавио средњи брат, адвокат Пријезда Поповић. Браћа Поповић (најстарији, Симеон, архитекта, умро је пре два месеца), наставили су трагање за необјашњивим разлозима убиства свог оца. Можда је то имало везе са очевим друштвеним ангажманом? Бранко Поповић, угледни Београђанин, близак Демократској странци, активно је учествовао у друштвеном животу, као професор на Техничком факултету, сликар и ликовни критичар. Мало је познато, каже Боривоје, да је припадао организацији Црна рука, крилу које није било откривено.

Уследила је окупација, а затим и пуч 27. марта 1941. године. Боривоје Поповић каже да је оцу Бранку Душан Симовић (генерал, вођа војног пуча који је срушио пронемачко намесништво кнеза Павла Карађорђевића), нудио позицију градоначелника Београда.

– Отац се сложио, али под условом да га подрже сви партијски прваци, захтевао је демократски принцип. Симовић му је рекао да га поставља он, а не странке. Међутим, Бранко је инсистирао. Иако је само један партијски првак имао неку примедбу, Поповић је одбио позицију. А да је постао градоначелник, отишао би у Лондон са владом у избеглиштво и преживео би – каже Боривоје. Нуђено му је да у току рата преко Бугарске пребегне са породицом у Цариград, али Поповић је и то одбио. У време окупације трудио се да одржи предавања и испите на факултету, а својим интервенцијама у полицији покушавао је да помогне својим студентима. Потпис Бранка Поповића затекао се испод текста „Српског цивилног плана”, који је осмислило Министарство просвете при влади Милана Недића. Боривоје Поповић каже да Бранко никада није био у Недићевој влади, а да се са министром просвете Велибором Јонићем често сукобљавао.

Све је остало на претпоставкама, осим чињенице да је нова комунистичка власт стрељала невиног човека без суђења. Да иронија буде већа, Бранка Поповића су, одмах на почетку рата, 1941. године, ухапсили Немци и одвели га у логор на Бањицу. Тада је избегао стрељање.

– Мајка је написала писмо команданту града да је Бранко студирао у Немачкој, да је уметник, да се не бави политиком, да има троје деце. После два месеца на основу тог писма су га пустили из затвора – говори Поповић.

Три године касније, то изгледа није било могуће. А једино могуће објашњење јесте да је убијен из идеолошких разлога, што је истакнуто у судској одлуци о рехабилитацији од пре четири године.

Трагајући за истином о убиству оца, Боривоје Поповић дошао је до неколико верзија. Једна је званична из 1944, у којој се објављује одлука Војног суда у  новинама, да је убијен без икаквог судског поступка. Други извор дошао је преко једног управника Народног музеја, који је имао пријатеља из Панчева, судског писара. Тај писар је наводно тврдио да је био на саслушању Бранка Поповића. Иследник је почео да вређа Бранка, који је због тога устао и ударио му шамар. Иследник је затим извадио пиштољ и убио га.

– Трећу верзију сам добио од мог гимназијског професора историје, некадашњег доцента Кијевског универзитета. Он ми је рекао да мој отац није убијен. После доласка руских трупа, говорио ми је професор Коновал, изузетни стручњаци, као ваш отац, нису ликвидирани, него су одвођени у Совјетски Савез, добијали су друго име и давани су им максимални услови за рад у забрањеним градовима – говори Поповић.

Бранко Поповић, „издајник и сарадник окупатора”, како га је окарактерисао преки суд, и у Другом светском рату, у 60. години, мада у резерви, борио се за отаџбину, као ратни командант Сенте. То у оптужници, која постоји само у новинама, није поменуто. Дугогодишња борба за истину бар донекле је уродила плодом, и браћи донела макар моралну сатисфакцију. Бранко Поповић је, по решењу Окружног суда у Београду, рехабилитован 2007. године.   

------------------------------------------------------------------------ 

Талентовани сликар и критичар

После завршеног Техничког факултета, Бранко Поповић је у Минхену учио у цртачкој школи Хајнриха Книра (од 1905. до 1906), а студирао је на Уметничкој академији код професора Лудвига Хертериха од 1906. до 1909. године. Усавршавао се у Паризу од 1909. до 1912. године. Објавио је мноштво критика, огледа и студија о уметности и насликао око 100 дела, од којих је 80 сачувано. Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника. Излагао је на заједничким изложбама у Паризу (1919), Филаделфији (1926), Лондону (1930), Риму (1937) и 22. Бијеналу у Венецији (1940). Захваљујући историчару уметности Владимиру Розићу, и његовом пожртвованом истраживачком раду, вредно дело Бранка Поповића сачувано је од заборава. Љубица Миљковић, у каталогу поводом изложбе у Галерији РТС-а, коју је уз пригодну беседу отворио директор РТС-а Никола Мирков, бележи да је техника уља на платну остала Поповићу до краја најважнија.

– Поједностављивањем и деформацијом, динамиком цртежа и снажним дејством боја, препуштањем осећањима и композиционим решењем, остварио је неуобичајено свеже и савремено дело које сведочи о узлетима у зрелом добу и дометима експресионизма код нас („Петровац на мору”, око 1938). Експресивно и убедљиво последњи пут је насликао себе када се Други светски рат приближио Југославији („Аутопортрет са шеширом, 1940). Чини се да је озбиљношћу израза, пригушеном палетом и тужно замишљеним изразом лица наслутио злу коб. Руком на грудима још једном је подсетио на оданост и отаџбини и уметности – забележила је Љубица Миљковић.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.