Среда, 01.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

О радозналости

За мене, свака акција коју човек предузима са намером да у своме животу нешто промени представља неку врсту отварања Пандорине кутије. Било да се ради о отварању тајног полицијског досијеа или још једне конзерве са пивом. Без обзира шта тај гест донео, а промене најчешће не доносе ништа добро, ретко ко може да се одупре варљивој Нади која у нама подгрева илузију како је могуће преокренути живот у неком другом, бољем смеру. Епиметејево и Пандорино искуство до дана данашњег није научило било кога памети.

Да ли је та незајажљива радозналост, која је ретко коме донела спокој и задовољство, уграђена у човекову природу? Биће да је тако, иначе Прометеј не би своме брату поверио на чување збирку запечаћених зала уз тако изричито упозорење да се кутија ни по коју цену не сме отварати. Он, који је заступао људе пред боговима, ипак није могао претпоставити како је једна од људских особина толико моћна и разорна да је нико, па ни његов пажљиви брат, не може савладати.

Радозналост, као и многе друге људске особине, женског је рода. Такође, особа која представља оличење непромишљености у баратању сопственом радозналошћу је Епиметејева жена Пандора (о којој грчки мит има низ заједљивих и увредљивих примедби). Али ја не желим да тврдим како су одређене лоше црте људског понашања својствене женама. Хоћу, напротив, да кажем како та особина није лоша, односно да је исто толико добра колико и штетна.

Радозналост је нешто без чега би живот био можда мање компликован, али, извесно, и јако – досадан. То погибељно срљање у непознато, неизвесно и несигурно јесте једна од најлепших човекових авантура. То је прича која не обећава срећни завршетак али мора бити испричана. Да бисмо, макар за тренутак, имали илузију како смо близу истине.

Да ли баш истине? Све зависи од тога ко је знатижељан. Уметници су радознали по дефиницији своје професије. Посматрање других, распитивање о њима, чепркање по њиховој интими, слушање разних оваквих и онаквих гласина, завиривање у туђа дворишта, све су то уобичајене и, рекао бих, легитимне акције које уметници предузимају када припремају грађу за роман, раде на новој улози или из прикрајка посматрају особу коју ће насликати. Али резултат њихове радозналости нема много везе са објективношћу, бар не са оном са којом имамо посла свакога дана. Постоји нешто као „уметничка истина”, ма шта то значило и за шта било покриће.

Догађа се да уметност, у жељи да буде што истинитија, посеже за стварним догађајима, мотивима и личностима из живота. И шта се дешава? Дело због тога не само да није истинитије него, напротив, делује извештачено, конструисано, лажно?! Најбољи пример за то је сценографија. Када уђем у нечији стан који би требало изнајмити за снимање он по правилу има своју, посебну причу која са мојом, филмском није сасвим сродна. И онда се испостави да је боље изградити вештачки стан, од кулиса и папира, јер он делује много истинитије –део је моје а не туђе приче.

Исто је са људским судбинама. Већ сам једном написао како су биографски филмови најгори и најдосаднији од свих прича које су „инспирисане стварним људима и догађајима”. Чак и ако се фактичке истине држите као пијан плота, па људе и њихове животе верно репродукујете, они у причи губе својства која су имали у стварности и више нимало не личе на себе. Неколико пута сам за ликове узео моделе из своје околине, једноставно их ископирао преузевши практично све њихове особине, чак сам бирао глумце који личе на њих. Бојао сам се (моји филмови најчешће нису нимало афирмативни) да ће се препознати, да ће због тога бити љути или увређени. Знате ли шта се десило? Ни на крај памети им није пало да су то они! Углавном су се одлично забављали без трунке примисли да се оно што гледају и те како односи на њих.

Нисам ли овим пао сам себи у уста? Ако је у уметности живот боље измаштати него копирати, шта ће ми радозналост? Ту постоји један проблем. Не може се измишљати а да се све време не буде у вези са оним што се зове „објективна истина”. Измишљотина је, с једне стране, одраз онога што се стварно збива, док се са друге, њена уверљивост мери степеном сличности са стварношћу. Та, такозвана уметничка истина не важи нигде осим у делу које стварамо или конзумирамо, али унутар тог круга она мора апсолутно личити на свет изван њега. Или је не разумемо.

На крају крајева, нема те маште која ће изнедрити измишљотину која надмашује оно што нам се свакодневно догађа. Живот је најбољи од свих приповедача, треба само бити радознао и упијати све што нам он пружа као материјал за наше, измишљене приче.

редитељ

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.