Мотивисати људе да се боре за своја права

Када је пре седам година Српска православна црква отворила јавну дебату у погледу биометријских система идентификације, а потом изашла и са сопственим виђењем те проблематике, многи су се упитали о чему је заправо реч и какве везе ова тема има са православним хришћанством. А ствар је била крајње једноставна: верници (али и многи атеисти) тражили су одговоре на питања којима се тада ниједна озбиљна друштвена институција није на одговарајући начин бавила. Данас, када постоји Покрет за електронску приватност и када све више универзитетских професора проучава поље приватности, потреба да било која верска заједница отвара сличне теме у јавности је неупоредиво мања. То је стога што су носеће структуре дискурса приватности у савременом друштву грађанске иницијативе и академска заједница. Они треба да објашњавају различите аспекте приватности, откривају механизме њеног нарушавања и да обавештавају (а по потреби и покрећу) ширу јавност. Да ли то онда значи да верске заједнице немају шта да допринесу у целој причи? Такав закључак би свакако био брзоплет.

Верске заједнице могу допринети афирмацији права на приватност на више начина. На првом месту, важно је да препознају то право као цивилизацијску тековину и да му дају отворену подршку. Други вид доприноса је на нивоу сопствене доктрине – Московска патријаршија је, примера ради, у допуњеној верзији своје социјалне концепције у одељку о грађанским правима недвосмислено упозорила на проблем масовног прикупљања и обраде података о личности. Трећи допринос који верске заједнице могу дати у вези је са директним учешћем у јавној дебати када је то потребно, управо као што је то учинила СПЦ пре неколико година.

Но основна улога верских заједница када је реч о заштити приватности је посредног типа и односи се на карактер људи на чије формирање оне утичу, јер није проблем то како уочити механизме нарушавања приватности, већ како мотивисати људе да се боре за своја права. Српска православна црква је по броју припадника доминантна у Србији – уколико у наредним деценијама успе да формира вернике са чврстом вољом, подвижничким стилом живота и изграђеним осећајем за друштвену одговорност, то ће по природи ствари бити огромна брана свим антицивилизацијским токовима на овим просторима, а самим тим и препрека неконтролисаној пролиферацији технологија надзора. Дакле, кључ целе приче је у формирању критичке свести што већег броја људи у друштву.

Одличан пример како упорна иницијатива једне одважне личности може да уроди плодом је случај мајке Џој Робинсон ван Гилдер из градића Ервила у Илиноису која се 2005. године успротивила обавезном узимању биометријских отисака од њене деце у школи за услуге коришћења школске мензе. Она је покренула иницијативу за одбрану приватности своје и друге деце у школама. Резултат двогодишње борбе коју је иницирала и предводила ова храбра жена је било законско решење које је потписао гувернер Илиноиса лично, по коме родитељи морају бити питани за пристанак пре евентуалног узимања биометријских података од њихове деце.

На крају, треба приметити да приватност данас није нарушена из једног центра моћи – орвелијанска парадигма је одавно превазиђена. Реалност је мрежа хетерогених чворова надзора: државне службе, корпорације, приватни сектор и агенције за агрегирање података, а све уз подршку мас-медијског апарата. Одговор на такву парадигму у својој структури такође мора бити полицентричан и хетероген, при чему централна позиција припада грађанским иницијативама и академској заједници, док подршка верских заједница треба да буде примарно на нивоу формирања личности чврстог карактера.

Кључна борба се води на пољу свести, воље и критичког осећаја „обичних” грађана. Исход те борбе одлучиће победника.

*Управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке