Како отворити врата музеја?

„Тешка врата” музеја могу да отворе само музејски посленици и посетиоци заједно! Овом реченицом могли би се сумирати резултати истраживања која је у погледу културне политике националних музеја, музејске публике, музејских стручњака и развоја музејске делатности у Србији спроводио Завод за проучавање културног развитка.

Прве установе националне културе, међу њима и музеји, стварају се у Србији током 19. века, у време препорода, обнове и изградње модерне српске државе. Већина наших националних институција дуго је заступала традиционалност и оријентисаност ка прошлости, о чему говори и податак да су музеје у 20. веку сматрали херметичним „храмовима уметности”.

Деведесетих година прошлог века долази до њихове реформе и отварања према посетиоцима па се, логично, поставило и питање каква је мисија националних музеја на почетку 21. века, какви су им дугорочни планови и да ли их имају уопште? Управо је непостојање тог стратешког дугорочног плана један од основних недостатака који прати рад музеја данас, док би активности на осавремењивању поставки и анимирању окружења да их посећује морале да буду присутније. Решење би, према истраживању, могло да се пронађе у интересантнијем приказивању садржаја него што је то чињено до данас, како публика не би била само пасивни посматрач изложби.

Бројни музеји у Србији су затворени због реконструкције, што неповољно утиче на стварање слике о њима у јавности, а многи немају чак ни простор. Гледано „изнутра”, поред поменутих проблема, музеји се сусрећу и са недостатком средстава, јер се скоро 90 посто новца који добијају користи за покривање текућих изложби и плата а само 10 посто за програме, чланови Управних одбора постављени су по партијском кључу и обично су нестручни, већини директора није блиска национална културна политика, недостаје тимски рад а скоро трећина музеја нема интернет презентацију.

Са друге стране, из угла посетилаца, ситуација изгледа овако. Већина популације музеје посећује повремено – 63,8 посто, често – 29,9 посто, скоро никада – 4,9 посто док је неки музеј први пут у животу у тренутку истраживања посетило само 1,4 посто становништва (графикон 1). Музеје махом посећују људи између 36 и 50 година старости а високообразована жена из урбане средине, у поменутом старосном добу, наклоњена уметности, историји или археологији, најчешћи је просечан посетилац. Потом следе ученици и студенти, док у њима најмање има деце до 12 година старости – 4,4 посто. У старосној групи од 13 до 18 година има највише оних који у музеје не одлазе никада (графикон 2). Најпопуларнији су уметнички музеји, следе историјски, односно градски или завичајни, и на крају археолошки.

Како је истакла Милена Драгићевић-Шешић, професорка менаџмента у култури на ФДУ у Београду, важно је да су проблеми идентификовани и да решења има.

– Музеји би морали агресивније да користе виртуелни простор, поготово у недостатку физичког, док је од кључног значаја имати интернет презентацију. Они одавно нису само скупљачи и излагачи артефаката, већ су упућени и на нематеријално наслеђе и на коришћење нових наратива и начина презентације, који могу да интригирају посетиоце. Добар пример може да буде коришћење дуплог нивоа поставке, тако да се у видном пољу одраслих презентује њима прилагођен садржај, док се у простору које види дете, које са родитељем дође у музеј, приказује њему прилагођена тематика. Уз то, обнова клубова љубитеља музеја можда би могао да буде један од подстицаја, рекла је Милена Драгићевић-Шешић.