Пупинови су пореклом Власи?

До села Москополе у Албанији се не стиже лако. Иако је ваздушном путањом двадесетак километара од граничног прелаза Свети Наум, а око 45 од Охрида, лош асфалтни пут води најпре у брда, затим у само насеље. Чим уђете у ово месташце, поглед на цркве Света Богородица, Свети Архангели, Свети Никола, Свети Атанасије и Свети Харалампије подсети вас да сте у православној средини.

Данас село има око 2.200 становника, готово је незамислив податак да је у доба Отоманске империје било један од највећих трговачких центара са око 70.000 житеља. Од села Москополе, које са данас назива и Воскопоје, били су већи само Истанбул и Солун у овом делу царства. У ондашњем граду живели су махом Власи, који су славили славу Света Богородица. На темељу тога се и дан-данас у Вевчанима прича да су преци Михајла Пупина били Власи.

Нешто ближе Охридском језеру, на албанској страни, налази се село Нича до којег се стиже планинским путем. Има око 400 душа које све до једне говоре матерњим језиком – влашким, а иду у албанску школу. На православном гробљу, поред старе цркве, можете видети натпис на крсту „Василе Пупа Коза”.

Према казивању мештана, овде су у 17. веку због неке кавге убили поменутог домаћина, па се његова жена Пупа с четири сина (Ђорђи, Никола, Константин и Стојан) и стоком (500 оваца и 100 коза) иселила. Прошли су кроз многа села, делимично или потпуно насељена влашким живљем. Одлучили су да се зауставе у селу Вевчани, где су од сеоског коџобаше добили плац и кућу. За Константина се зна да је имао два сина, Арсенија и Михајла. Арсеније се оженио Станом (обоје су рођени 1770. године, али се не зна када је Арсеније умро).

Арсеније, који је по баби Пупи узео презиме Пупин (тада су се деца, иначе, презивала по оцу), и Стана су имали троје деце. Године 1690. аустроугарски цар је позвао Србе, Црногорце, Грке, Македонце и остале да се прикључе аустроугарској војсци, нудећи заузврат акт („Привилегије”) по којем ће моћи да уживају повластице у Аустроугарској монархији. Тако су настале Бела и Војна крајина и одбрамбена утврђења на левој страни Дунава у Војводини.

Када је тачно Михајлов деда Арсеније прешао Дунав, није познато, али у Земунском магистрату постоји документ да турски поданик „MichaelConstantinPopp” (рођени брат деде Михајла Пупина) треба да плати државну таксу од 773 пијастри због превоза памука из Македоније у Србију. Деда-стриц Михајло био је познати трговац, као многи Власи који су се преселили у Војводину.

Према речима Михајла Пупина, у аутобиографском роману „С пашњака до научењака”, његов деда Арсеније је за крајње одредиште добио Идвор, тридесетак километара од Панчева. Арсеније и Стана су имали три сина: Живана (1790–1847), Николу (1806–1848) и Константина (1814–1873). Последњи је Михајлов отац и рођен је у Идвору. Константин, који је у неким документима заведен као Коста, оженио се ћерком Танасија и Марије Миловановић, Алимпијадом. У селу су носили надимак „Алексић”. Алимпијада је рођена 1814. године у Опову, где је венчана 1832. године за Константина Пупина, „по овдашњим банатским обичајима”.

Михајло Пупин је, по регистру црквене општине Идвор (страна 26, редни број 237), рођен 27. септембра по старом или 9. октобра. по новом календару 1854. године, од оца Константина, по занимању граничара и мајке Алимпијаде. У ствари, право име Михајлове мајке је Олимпијада, а не Алимпијада.

Преостала прича је позната: он се из Аустроугарске одселио у САД, чији је постао држављанин. Оженио се Саром, с којом је имао ћерку Варвару (енглеско име Барбара), доцније удату за Хјуа Вилоубија. Варвара није имала деце. Године 1896.умире Сара Кетрин Џексон-Пупин од хеморалгичне (мишје) грознице, у току Пупинових испитивања икс-зрака, а Михајло се једва извукао. После тога је престао тиме да се бави.

Сви Пупинови су славили, а и данас,славу Света Богородица. Треба да се зна да Власи имају једну важну одлику: стално су у покрету, тражећи стално повољне услове за живот и рад. То се, свакако, односи ина Пупинове. И још нешто – трговачки дух који је красио Пупинове претке испољио се и код Михајла.

АНТРФИЛЕ

Дан пре дипломирања држављанство и стипендија

Михајло Пупин је имао тежак пут до завршетка студија. Након искрцавања с брода „Вестфалија” на Лонг Ајленду (26. марта 1874. године), радио је физичке послове све док се није уписао Колумбија универзитет 1878. године,смер физика. За време студија био је веома вредан, а бавио се и спортом, нарочито веслањем и рвањем. Дан пре дипломирања добио је америчко држављанствои стипендију.

Хтео је да настави усавршавање у области светлосне теорије код легендарног Џејмса Клерка Максвела, али му је професор Џон Тиндал предложио да најпре иде на Универзитет у Берлин код чувеног Хермана фон Хелмхолца. Тако је Пупинов пут до Тринити колеџа водио преко Берлина.

На докторским студијама срео се с радовима Жозефа Луја Лагранжа, а „Research sur la nature et la propagation de Sou” му је био основа за патент којим је стекаосветску славу (дужинателефонирања). Михајло Пупин је, наиме, сматрао да је телефонски импулс таласне структуре.

Изучавајући Лагранжове једначине, наишао је на радове Оливера Хевисајда (1850–1925), енглеског инжењера и иноватора у области телекомуникација. Када је склопио неопходне теоријске чињенице, бацио се на прорачуне. Тако је 1899.патентирао патент број 652.630, први из серије који му је отворио врата великих телеграфских и телефонских компанија. Иако је имао патентно право у руци, нико није хтео да му плати све док није намотао први калем и показао га. Од тада па до истека важности добијао је паре од израде тзв. Пупиновог калема, темеља за телефонирање на даљину.

Оливер Хевисајдје, међутим, био уверен да је Пупин искористио његова знања за осмишљавање свог патента, зато је тужбом тражио део новца. Суд га је одбио. Судски вештак Џон Кембел оценио је Хевисајдов рад као непотпун и недовољан.

АНТРФИЛЕ

Музеј у мотелу

Михајло Пупин никада није посетио село Вевчани. У његово време то је било тешко путовање. Па ипак, даљи рођаци очували су успомену на лик и дело овог великана. Његова лоза је угашена, јер ћерка није имала деце.

У селу Вевчани данас се налази Пупинова кућа, здање које је пре неколико година претворено у мотел, а чију је обнову помогао USAID у Македонији. У приземљу je ресторан, а једна просторија је претворена у музеј. Целокупна поставка је из 18 и 19 века.

Село Вевчани данас има око 2.500 становника, статус општине и градоначелника. Сваке године се за дан Светог Василија (13-14. јануар) одржава маскенбал, а село је због ове манифестације ушло у заједницу светских карневалских градова. Овај маскембал има традицију дугу око 300 година.

У селу постоји извор који представља природну лепоту, због чега је увршћен у све светске туристичке водиче, па Вевчане у току године посети велики број туриста.Мушко становништво је печалбарско – и данас зидари из Вевчана праве врхунске фасаде широм бивше Југославије.

Из суседног села Боровец је др Илија Шуменковић, министар у српској влади, који је упозорио да ће, у случају да се граница између Југославије и Албаније одреди супротно препорукама комисије америчког председника Вудро Вилсона, његово и село Пупинових предака остали у Албанији. Препорука је усвојена, а међудржавна међаје исцртана преко високих планинских врхова. Тако је постојбина предака Михајла Пупина остала у Југославији.

Село Вевчани у којем живе православци имавише православних цркава, а једна се зове Света Варвара, по којој је, према казивању, Михајло Пупин својој ћерки наденуо име (Barbara, на енглеском).

Звоно ослобођења Македоније у Манастиру Мајке Свете Богородице Свевидеће (Свети Климент), у старом граду Охриду,поклонио је 1923. године. У данашњем новцу то износи 14.540 долара.