Уторак, 07.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Пронађено у преводу

Пре извесног времена сам, мучен зубобољом, по ко зна који пут на телевизији гледао ремек дело „Седам самураја“. Иако су болови у пределу вилице били прилично јаки,покушао сам да филм, који иначе знам напамет,испратим са дужним поштовањем према генију АкиреКуросаве. Али, није ишло. Преводилац, који филм очигледно није гледао, по свој прилици није знао ни реч јапанског па је дијалог листу преузео из неког поједностављеног енглеског (америчког) превода. Тако су сељаци који се боре за опстанак названи „фармерима“ а њихово село које самураји великодушно бране од злотвора –„фарма“!? (фарма је, изгледа, у овим крајевима постала кључна реч).

Добро, припишимо моју зловољу максилофацијалној проблематици. Али шта да радимо са брљотинама којеоткако знам за себепрате преводе филмова. Узмимо, на пример, класично дело Марсела Карнеа „Деца раја“ (Les Enfants du Paradis). Ко је гледао филм знаће да сеу њему не појављују било каква деца,а поготову да нема ни речи онекаквом рају? У чему је, онда, ствар? У томе што неко ко познаје француски језик зна да је „рај“ у аргоу назив за последњу галерију у позоришту! Наслов филма из 1945. године (који се учи у филмским школама и испитује на испитима) није, дакле „Деца раја“ већ „Гледаоци са последње галерије“ или, једноставно, „Сиромашни љубитељи позоришта“.

Од истих незналица потиче превод не мање значајног Трифоовог првенца „Четиристо удараца“ (Les quatrecentscoups). Који ударци? И ко их је избројао 400? Већ пола века траје дискусија око овог идиома (живети дивље, правити глупости, и још ко зна колико тумачења),али је сигурно да буквалан превод нема никаквог смисла. Да не помињем бесмислицу звану „Кишни човек“ (Rainman), како је преведен познати филм (у коме не падне ни кап кише), упркос изванредном идиому који постоји у нашем језику: ударен мокром чарапом!

Посебну мистерију ми је представљао наслов филма Гасаван Санта, чија се радња заснива на истинитом, језивом догађају, који се одиграо у некој америчкој школи у којој су два ученика направила ничим немотивисан покољ. Филм се зове „Слон“ (Elephant)? Зашто? Распитивао сам се код познавалаца енглеског језика док ми један пријатељ није отворио очи. Изрека која код нас гласи „Не види се шума од дрвећа“ на енглеском се каже „Не види се џунгла од слона“. Насловљавајући овако свој филмаутор је хтео да нам каже како нико не види шта се заправо дешава са америчким друштвом. А истина је ту, пред носом.

Можда ови буквални преводи наслова изгледају као ситнице, нарочито у поређењу са слободним препевима којима наши дистрибутери крсте филмове. Срећом, то и није толико битно. У филмовима се много више види оно шта стоји иза речи. Склон сам да тврдим како речи изговорене са екрана имају исту вредност као, на пример, шум мора или главна музичка тема. Посебно када су изговорене у такозваном крупном плану. Крупни план, та необична визура која,иначе, не постоји у реалном животу, сам по себи сугерише: не веруј ономе шта лик говори него откриј шта заправо мисли! Ако је то истина онда се стварно добри филмови могу схватити и без превода, довољна су осећања која навиру од оних који изговарају безначајне речи.

Потпуно је друга ситуација када се ради о литератури. Нисам много књига прочитао у оригиналу, али када у рукама имате чешког „Швејка“ или француског „Кандида“ онда схватате како вам је потпуна књижевна лепота доступна само директно, без посредника. И давам је поглед на свет, схватање суштине,често замагљен лошим преводом. Али деси се да наиђете на стварно добар превод и да то осетите највише по томе што нисте свесни да је књига уопште преведена. Ко зна да ли бих толико заволео Пола Остера да није преведен тако тачно. Читајући га, повремено сам био убеђен како је писао на српском. У бисере сврставам и надљудске преводилачке напоре који су нам пружили прилику да прочитамо капитална дела каква су „Уликс“ Џемса Џојса (тај превод ишчекивао сам још од гимназијских дана) или „Човек без својстава“ Роберта Музила.

Ипак, препев Молијеровог „Дон Жуана“ од стране Данила Киша је ако не бољи од оригинала, оно представља много више од превода знаменитог комада. Киш је Дон Жуана и Зганарела конципирао као Стеријине јунаке,а Дона Елвиру и ликове из приморја као Држићеве! Тако се у драми сукобљавају не само мушки и женски принцип, него и два драмска стила као и два национална генија. То је више од онога што је понудио аутор а, опет, савршено одговара свету којем припада наш гледалац. Да је Молијер жив, сигурно би био захвалан Кишу. Али како обојице више нема, задовољство је само наше.

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.