Четири закона предвиђају натуралну реституцију

Један закон за цркве и верске заједнице, други за грађане, а проблем исти: повраћај одузете имовине. Око 140.000 породица окупљених око Мреже за реституцију чека на закон о општој реституцији, који ће, како кажу у Министарству финансија, бити донет најкасније до јуна. У међувремену, црквама и верским заједницама, према посебном закону из 2006. године, одузета имовина већ се враћа. Мр Душан Ракитић, асистент на Правном факултету Универзитета у Београду, који је био у радној групи која је припремила први Нацрт закона о реституцији црквене имовине 2001. године, каже да питање враћања одузете имовине тренутно, на различите начине, регулишу четири посебна закона. Захваљујући њима, натурална реституција, која, како сазнајемо у Министарству финансија, неће бити једини модел враћа имовине у новом закону, већ се примењује за одређене категорије грађана.

– Почетком деведесетих година донети су закони који су се односили на реституцију пољопривредног земљишта, утрине и пашњаке. Ефекте реституције има још један закон из тог периода којим је укинута категорија заштићених станара, а општине биле обавезане да их иселе и обезбеде им смештај, да би се станови вратили старим власницима. Такође, члан 84 Закона о планирању и изградњи предвиђа натуралну реституцију неизграђеног земљишта у градовима. У Србији је, дакле, стицајем околности, дошло до доношења реституционалних прописа по сегментима – каже мр Ракитић

Закон којим је регулисан повраћај одузете црквене имовине предвиђа само натуралну реституцију, а евентуалну компензацију, уколико то није могуће, оставља будућим прописима, па би то требало да буде уређено Законом о општој реституцији. Мр Ракитић објашњава да разлози у издвајању цркава и верских заједница у посебан закон леже у посебном статусу ових институција.

– Била је ту функционална подела. Црквена имовина има специфичну, непрофитну намену, она је неопходна за обнављање улоге цркве и верске заједнице у друштву. Цркве су у другим земљама власници различитих објеката, оне управљају болницама, школама, универзитетима. Код нас је била таква ситуација да су цркве и верске заједнице биле спречене да обављају ту важну друштвену улогу зато што немају имовину. То су разлози законодавне политике који би могли да правдају посебан третман, а сама реституција није ни лакша ни тежа у односу на повраћај имовине грађанима – објашњава мр Ракитић.

Недавну одлуку Уставног суда да одбацио иницијативе за оцену неуставности појединих одредаба закона о враћању имовине црквама и верским заједницама, Ракитић оцењује као врло значајну и додаје да она доказује да је могућа натурална реституција и у другим случајевима.

– Осим Мађарске, све земље у окружењу дале су приоритет натуралној реституцији. У нашој земљи, тренутно су на снази најмање четири закона који изричито најављују Закон о повраћају имовине, односно реституцију у натури. То су Закон о рехабилитацији, Закон о евиденцији одузете имовине, Закон о планирању и изградњу и Закон о повраћају имовине црквама и верским заједницама. Поставља се стога питање да ли држава има обавезу да донесе Закон о натуралној реституцији – истиче мр Ракитић.

 То што се црквама и верским заједницама имовина већ враћа по посебном закону, не чини их привилегованим у односу на грађане, сматра др Милан Париводић, власник предузећа „Форинвест“, некадашњи министар за економске односе са иностранством и координатор у Министарству финансија.

– Црквена имовина је добро у општој употреби верника, као што су на пример, путеви или мостови добро у општој употреби, али у власништву државе. Сви грађани ће имати користи од те реституције, а верници су главни бенефицијари. Враћена имовина, дакле, не служи богаћењу цркве него слободи вероисповести, а избегнута је и дискриминација јер се имовина враћа свим црквама и верским заједницама којима је одузета – каже др Париводић.

Он је, иначе, учествовао и у изради Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама, а урадио је и Нацрт закона о општој реституцији 2005. године. Основна разлика између два модела је у томе што би новчана компензација за грађане била много мања него за верске заједнице. Уз то, у овом нацрту постојало је и ограничење по којем ниједном грађанину, без обзира на број објеката који му је одузет, не би могло да буде враћено више од милион евра.

–Ниједна држава нема пара да врати у новцу оно што је отела. Црквама се, с друге стране, највећи део имовине може вратити у натури, што се показало и у пракси. Српској православној цркви, на пример, на тај начин враћено је до сада 40 одсто имовине коју потражују. Реституција, онако како је била предвиђена нацртом који сам урадио, не би значила богаћење појединаца, него стварање средње класе – каже Париводић.