Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Свет без нас

Моја жена се вратила са посла видно нерасположена. Рекла је љутито: „Они су ненормални! Ми ћемо нестати”. Ништа нисам разумео: „Ко је ненормалан?”„Они, власт, држава”. „А ко ће нестати?” „Ми, наш народ”.

Заинтересовало ме је ово екстремно гледиште. Испоставило се да ју је разбеснео некакав пропис из области која је мени апсолутно непозната. По њему, држава има правода се цењка са породиљама. Јер ако је будућа мајка запослена код приватника он би, наводно, могао да је на породиљско пошаље са нереално високом платом па би она на тај начин оштетила државну касу примајући енормно велике паре док гаји дете? На другој страни, ту исту државу не интересује што већина послодаваца социјалном и пензионом пријављује минималне личне дохотке запослених жена и, уопште, нерадо упошљава младе особе склоне остајању у другом стању.

Морам признати да се у овој проблематици нисам баш сналазио,али како је моја жена била стварно погођена, наставио сам да је слушам. „Колико школа у Србији ове године неће уписати нове ђаке? Да ли млади људи имају основне услове, посао и стан, да оснују породицу? Колико њих ће после завршених студија отићи одавдезаувек? Не, то је невероватно! Као да никога није брига што изумиремо.”

Моја жена има право на овакав став. Родила је и подигла троје деце. Данас су то паметни млади људи који завршавају школе и намеравају да живе у граду у коме су рођени. У нашим условима то је подвиг. Она је нека врста хероја, као уосталом и све мајке које су у овој земљи, упркос свему, успеле да на свет донесу нове људе. Али изгледа да је ово због чега је она дигла вику такође истина: да нестајемо.

Иако је било јасно да нећу бити последњи који ће угасити светло, пред очима ми се појавила слика света у коме више неће бити нас, нашег језика, наше културе, наше прошлости и будућности. Покушао сам да замислим свој град у коме се говори неки други језик, своју улицу којом ходају другачији људи и која се зове ко зна како.Књижаре са насловима које не разумем, продавнице у којима не могу да објасним шта желим, трамваје у којима не могу да купи карту јер је у оптицају неки мени непознати новац… Ужас!

Али, на другој страни, ни то не би билосветско чудо.На овим просторима такве су се ствари већ дешавале и дешаваће се.Тако ме је, на пример, пре извесног времена назвао мој школски друг, сада сниматељ у Немачкој. Замолио ме је да га сачекам на аеродрому и колима одведем у Инђију, треба тамо нешто да сними. Успут ми је објаснио како ради документарац о Немцима који су после Другог светског рата протерани из Совјетског Савеза, Пољске, Румуније, Југославије и других источноевропских земаља, њих укупно десет милиона. Инђија је, наводно, била велика немачка насеобина и сигурно има сведочанстава о томе.

Тамо, међутим,нисмо затекли било каквог трага о Немцима на гробљу није било ниједног имена које би звучало немачки. Упитао сам гробара да ли у граду постоји неко друго гробље а он ми је одговорио: „Било је немачко, до пре тридесет година. А онда је на том месту изграђено стамбено насеље”.Показао је правацу коме се то аветињско место налазило. Прва помисао ми је била: и Српско народно позориште у Новом Саду је изграђено на јеврејском гробљу. То је судбина и наших гробаља на Косову. Изградиће нештона њима, некакав стамбени или пословни објекат, и нестаће било каквог трага да смо ту живели.

Приметићете да сам, свакако несвесно, повезао рађање и смрт. Претпостављам да код сваког човека та два чина представљају главну сензацију. Али између тихдогађаја постоји нешто прилично драматично и на моменте неочекивано,а зове се живот. Он пружа шансу да променимо ствари. Нарочито ако научимо нешто од прошлости и грешака које смо некада чинили.

Док смо моја жена и ја, опхрвани овим апокалиптичним слутњама, нерасположено ходали, поред нас је прошао млади брачни пар са бебом. Деловали су прилично опуштено после шетње по Калемегдану. Отац је клинца носио у наручју а мајка безбрижно гурала колица. У једном тренутку ме јебебац погледао.Тај поглед је до те мере био разоружавајући да су све моје црне мисли испариле као да их није ни било…

*Редитељ

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.