Уторак, 30.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Како сам ухапшен

Мој мобилни био је искључен целог дана; једноставно сам заборавио да га укључим. Предвече су почели да стижу позиви на телефон моје супруге. Пријатељи из земље и иностранства бојажљиво су се распитивали о томе како сам. Она у почетку није схватала зашто би давала информације о моме здрављу када сам већ седео на метар од ње. Убрзо се испоставило да су сви прочитали несхватљиву вест да је, због сумње да је утајио порез и прао новац, ухапшен Горан Марковић, редитељ и водитељ емисија ТВ Пинк „Немогућа мисија” и „Рикошет“. Људи су, не прочитавши вест до краја, били шокирани када су чули име, презиме и занимање осумњиченог, и полако скупљали храброст да се јаве и сазнају детаље о мојој свакако дуго тајеној и вешто прикриваној криминалној делатности.

„Дневни аваз” је чак објавио моју фотографију, не сумњајући уопште о коме се ради. Био сам у чуду и одмах се сетио дефиниције демантија: „То је као када неко из експресног воза кроз прозор проспе јастук са перјем а ви онда кренете да то перје враћате у јастучницу.“ Нисам знао шта да урадим па сам се решио за – ништа. Људи су се и даље јављали и углавном препричавали како су се осећали када су прочитали тај несхватљиви обрт у њиховим животима. Шта им је све пролазило кроз главу док су се суочавали са чињеницом да њихов пријатељ уопште није никакав уважени уметник, универзитетски професор, и ко зна зашта се све издавао, него најобичнија лопужа која је најзад долијала и приказала се у правом светлу. Нисам могао да дођем до речи и саопштим им како сам се ја у том тренутку осећао па сам на крају од те амбиције и одустао. Ћутао сам и тешио их „због претрпљене душевне патње“, или како ли се то већ у судству зове.

Почео сам да прелиставам новине и да са Интернета скидам све информације о том случају, али све се сводило на прву, основну информацију коју је донео „Блиц”. Свакако да нису имали обавезу (осим моралне) да разјасне како се не ради о старијем и одавно познатом филмском редитељу Горану Марковићу већ о неком знатно млађем телевизијском редитељу чији ме је лик са фотографије, чинило ми се, некако подругљиво посматрао. Ипак, имао сам малу сатисфакцију: он је чамио у затвору а ја сам, упркос општем убеђењу, још увек био на слободи. Али, била је то мала утеха. Перје је и даље весело летело по прузи и око ње…

То ме је подсетило на један давни разговор са мајком. „Пише у новинама да снимаш нови филм“, рекла је када сам стигао код ње. „Не“, одговорио сам, „пројекат је пао у воду.“ Она је инсистирала: „Како, када пише у новинама…“ „Мама, чујеш ли шта ти кажем? Не снимам ништа!“ Она је и даље била неповерљива: „Знам, али лепо пише да снимаш…“ И тако даље. То ме је уверило да постоје најмање две истине – фактичка и фиктивна. Ова друга је често много јача од прве, поготову у временима када су такозвана средства комуникација умногоме заменила наша чула а, богами, искључила и једну од основних функција мозга као што је, на пример, здрав разум. Зашто бисмо веровали сопственим очима и ушима и на основу сопствених утисака доносили закључке када неко други то може урадити уместо нас? И то много боље и истинитије!

Али није само проблем у томе шта други, под утицајем „средстава комуникација“, мисле о вама. Много је горе ако сами почнете да верујете ономе шта штампа, телевизија и остали пишу и говоре о вама. Нарочито су опасне похвале. Оне хоће да корумпирају. Тешко је оним, много хваљеним личностима, да задрже везу са реалношћу и остану критични према себи. Похвале, као упорна рђа,разједају здрав разум и уводе вас у један непостојећи свет који ће вам се једнога дана, сасвим је сигурно, сручити на главу.

То овога пута, на срећу, али и на несрећу, није био мој случај. Око мене је створен негативни привид, за који нисам био ни најмање заслужан,али кога нисам могао ни да се ратосиљам. Почео сам чак да се осећам ако не„кривим“, оно некако „чудно“, упркос томе што ми је здрав разум говорио како са осумњиченим немам ничег заједничког, осим имена и презимена. Није вредело, увукло ми се осећање да више ништа није исто као што је било јуче. Да треба објашњавати, правдати се, доказивати невиност…

А онда се сутрадан, као deus ex machina, догодило хапшење Ратка Младића и сва пажња јавности окренула се од тог Горана Марковића, аутора емисија „Немогућа мисија” и „Рикошет“ са ТВ Пинк, ка светски славном бегунцу. Мој случај погрешно именованог почео је брзо да тоне у заборав. Имао сам на крају ипак мало среће.

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.