Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Колико душе, толико музике

(фото Ројтерс)

Одувек сам се занимала за политику и као дете правила државу својим луткама, уместо да им мењам одећу као друге девојчице.  Организовала сам такмичења у писању песама или игрању шаха а затим додељивала дипломе победницима, како би она лутка која би их имала највише била изабрана за председника. Касније сам у Паризу уписала политичку економију и почела много озбиљније да се занимам за друштвене феномене, убеђујући познанике да гласају за кандидате који су мени највише одговарали јер као страни држављанин нисам имала право гласа.

Мој најбољи пријатељ је био либерал и у студентском граду често расправљао о предностима приватног бизниса над државном својином.  Звучи невероватно, али без обзира на пад берлинског зида, Француска је препуна убеђених левичара који најискреније желе да промене свет и страну на крај капитализму. У последњих десет година, социјалистички посланици су изгласали закон да се не сме радити више од тридесет и пет сати недељно како би се створила радна места за незапослене, као да технолошки напредак не ствара сам од себе нова радна места. Неуморно се води кампања да се подигне порез како би се наметнула прерасподела богатства, тако да се многа предузећа одлучују на делокализацију.

Непрестани штрајкови редовно паралишу саобраћај јер се синдикати противе било каквој реформи, борећи се за тзв. « социјална достигнућа » и радна места која би се укинула аутоматизацијом метроа. Поред тога, све више јача протекционизам, еколошки настројени грађани одбијају да купују увозне намирнице које током превоза загађују ваздух, а европска интеграција је постала дежурни кривац за сиромашење популације и разводњавање националног идентитета.

А онда су Французи гласали против европске уставне повеље и то ме је толико потресло да сам се расплакала. За мене је интеграција континента била једина гаранција да више неће бити рата и одлучила сам да се учланим у неку политичку партију у којој бих промовисала идеје европског федерализма и либералног реформизма.

Када сам на једном пријему упознала Жан Жака, представника владајуће партије који је радио у мојој општини, упитала сам га за савет. Нисам чула да у Француској постоји либерална странка, али је зато много либерала симпатисало традиционалну десницу. Рекао је да је лакше утицати на друштво када припадаш великој и добро организованој политичкој групацији него некој мањој странци која ће на изборима добити незнатан број гласова. Звучало је логично.

Тако сам се учланила у странку председника Саркозија и почела да се бавим њеном промоцијом. Сваког викенда сам одлазила да делим летке на пијацама и остављала рекламе у поштанским сандучићима, а онда и учествовала у кампањи за регионалне изборе са Шантал Жуано, бившом шампионком каратеа и данашњом министарком за спортове. Странка ме је неколико пута позивала на заседања у народној скупштини и тако сам учествовала у преговорима о реформи пензионог система. Сликала сам се са неколико министара и некима од њих писала како бих им предложила нове економске реформе.

Најважнија карактеристика француске државе је претерана централизација у којој су многи демократски процеси отежани, као што је потписивање петиција, или чак немогући, као што су судски спорови удружених потрошача. Било какав покушај децентрализације доводи до отпора, јер ће самостални региони или институције наводно добијати неједнаке субвенције. У том контексту је недавна реформа министарке правде, Рашиде Дати, која омогућава обичним грађанима да се обрате Уставном савету како би обеснажили неки постојећи закон, заиста најважнији допринос демократији Саркозијеве владе.

Откако се у економију умешала математика, сви феномени се могу превести у једначине и тачно се зна каква политика је потребна како би се достигао економски развој. Међутим, Французи слепо верују у своју специфичност, воле демагогију и уопште их не занимају програми који доносе плодове у другим развијеним државама. Тако сам на расправи о пензијама у скупштини поставила посланицима два питања, на која сам добила балканске одговоре. Прво сам питала зашто се не дозволе пензиони фондови као у англосаксонским земљама преко којих би грађани инвестирали на Берзи, а затим предложила пореске олакшице за млађе генерације које су почеле да раде на прагу тридесете и чија каријера ће бити обележена честим периодима незапослености. Шта конкретно може да се учини за моју генерацију, која ће стећи право на пензију тек у дубокој старости? На прво питање, један посланик је одговорио да приватни пензиони фондови нису у складу са француским духом, док је друго питање одигнорисано.

 Једног дана сам упитала Жан Жака због чега нико никада није оставио летке у моје поштанско сандуче. Одговорио је да су извршена испитивања о резултатима гласања из протеклих година, која су показала да је најбоље растурати летке у оним квартовима у којима већ имамо већину, како би се консолидовало тренутно стање. Што се тиче изборних јединица у којима имамо слабе резултате, њих је најбоље заобићи јер велики број људи данас уопште не гласа тако да ће их било каква реклама наше странке изнервирати и натерати да гласају против нас. Баш штета, јер сам ја већ била осмислила летак којим бих подстакла сиромашније Парижане што живе у социјалним становима да гласају за десницу, јер ће уз ниже порезе и олакшице за стамбени кредит моћи да себи купе стан и припреме се за пензију.

Највећи проблем француског друштва лежи у високој стопи незапослености и слабој куповној моћи становништва у односу на земље северне Европе или Америке. Све то је резултат превисоких пореза на предузећа која су приморана да се селе у иностранство и превисоких пореза на примања и додатну вредност. На пример, скоро две трећине цене горива преставља порез. Преко пет милиона људи ради у државној служби и потребно је свој тој неефикасној армији исплатити личне дохотке.

Међутим, ниједна странка не предлаже конкретне мере како би се наведени проблеми решили и нико се не би усудио да отпусти пола милиона државних службеника као што су то учинили Британци. Социјалисти упорно понављају да би требало повећати порезе за богатији део становништва, а владајућа странка протерује румунске Цигане и илегалне имигранте као одговор на економску кризу, доводећи у питање чак и Шенгенски споразум. Остало је још годину дана до следећих председничких избора, а уместо да се сконцентрише на решавање проблема незапослености, моја странка је одлучила да решава проблем дубоке старости и финансирања за њу неопходне болничке неге.

Можда ће неко помислити да се ради о хуманим идејама неког министра који се досађивао у свом кабинету јер је решио све друге горуће проблеме. Међутим, и ту се ради о изборном рачуну. Не само да је старијег становништва све више и више, него само оно и гласа. Већина млађих људи се нимало не занима за политику и не схватају колико је важно да сами одлучују о својој судбини. Зато је Жан Жак осмислио веома лепу новогодишњу разгледницу коју је добио сваки становник нашег кварта стар преко шездесет и пет година. Пошто се ради о људима који гласају, на тај начин се не губи време на оне млађе чије мишљење никоме ни не треба.

Током недавне финансијске кризе, како би подстакла економски развој, француска влада је одлучила да помогне аутомобилску индустрију и исплати по хиљаду евра свакоме ко одлучи да купи нови аутомобил у замену за стари. Такав интервенционизам се коси са мојим либералним схватањем економије у коме је довољно пустити да се тржиште само регулише, по цену пропадања оних индустрија које нису ефикасне, као што је случај са аутомобилском која производи превише возила. Као резултат таквог државног интервенционизма, многи ситни аутомеханичари су банкротирали док су велики концерни добро зарадили без обзира на кризу.

Дуго нисам могла да просудим да ли је држава помогла аутомобилску индустрију из национализма или клијентелизма, ако се зна да директори свих великих компанија имају добре везе са владајућом класом. А онда сам сасвим случајно пронашла статистике о продаји аутомобила и све ми је било јасно – осамдесет посто нових возила купују пензионери, односно гласачи. Политика изгледа нема много везе са идеализмом и њена реалност је много ближа цинизму.

И тако, док у арапском свету народ гине како би се изборио за право гласа, ми у Европи нисмо у стању да изађемо на изборе и одлучимо се за макар најмање лошу опцију. Не само да Французи не гласају, него погрешно гласају и онда када изађу на изборе. Пре неколико година је један председнички кандидат добио преко десет посто гласова јер је за време митинга ошамарио неког дечака који му је украо новчаник. Наравно, мало ко се сећао његовог програма.

Прошлог викенда сам однела гомилу прочитаних књига на препродају у оближњу књижару. Сведочење Николе Саркозија су одмах одбили јер су проценили да га нико неће купити, али су зато примили Одважност наде Барака Обаме, иако је дело било на енглеском, који ретко који Француз разуме довољно добро да би читао књиге.

Бојим се да ће моја странка изгубити следеће изборе, онако како је Бон Џови изгубио публику када је постао комерцијалан и почео да пише песме равнајући се по ономе што је мислио да очекују његови обожаваоци. Уместо да одсвира нешто оригинално и своје, искрено и из душе, каква уосталом и треба да буде права музика, он се обазирао на испитивања и заборавио да употреби таленат. Ја и даље мислим да је политика ствар искреног убеђења и воље да се побољша свет у коме живимо, што је уједно и једини начин да се уђе у историју. Француски социјалисти живе у делиријуму и предлажу бег од стварности, али им макар признајем искреност и зато ће вероватно добити следеће изборе. Колико душе, толико и музике…

Између субвенционисања великих фирми и њихове национализације, прво решење је ипак мање страшно. Тако ћу се и даље залагати за француску десницу и гласати за њу са штипаљком на носу, уколико не емигрирам у Велику Британију.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.