Хиљаду осмеха и једна туга

Кад се осмехују, кажу, људи су срећни

Већ на првом кораку по доласку у Њујорк, на Аеродрому Џон Фицџералд Кенеди, крајем 20. века, дочекали су ме осмеси запосленог особља и то је за мене после озбиљних фаца у Немачкој и често тужних лица у Босни и Србији било нешто сасвим ново и свеже.

Полетео сам затим за Атланту, моје прво одредиште у Новом свету – и опет осмеси. Свуда у овом граду, на југу Америке, посебно у трговинама, хотелима, лекарским ординацијама, поштама или у банкама особље вам се врло љубазно осмехује. Човек има осећај као да је неко важан на овом белом свету. И на улици, људи које први пут видите, осмехну се и често вас поздраве као да се познајете годинама.

Овде су људи срећни, помислио сам. Срећни људи, у срећној земљи. Може бити...

Убрзо сам открио зашто се сви осмехују, и како су тако љубазни и на први поглед срећни и задовољни. Када сам примљен на посао у хотелу Хајат у Атланти, после објашњења шта треба да радим и како да се понашам на радном месту, речено ми је да је осмех саставни и обавезни део посла сваког радника који долази у додир са људима. Осмех, поздрав и директни поглед у очи.

Гост или купац треба да осети да сте срећни што га служите. Слично објашњење добио сам и на почетку 21. века у хотелу Дон Цесар у Сент Питерсбургу.

И несвесно, почео сам свуда да се осмехујем, гледам све људе право у очи и поздрављам их, било у хотелу, на улици, у метроу или у аутобусу.

Врло брзо сам примио навику (сада знам: и обавезу) Американаца: да се осмехујем и будем љубазан. Почео сам, рутински, да изговарам и две врло честе америчке фразе: хвала много, моје задовољство!

Као и обично у животу, медаља има две стране. Неколико месеци по доласку у Америку, једног понедељка у мају, добио сам вест да је умрла моја мајка, у Босни.

На послу ми је речено да могу да идем кући или ако хоћу да радим до краја радног дана. Остао сам да радим, са тужним мислима.

Заборавио сам на осмехе и поздраве и посао сам обављао рутински и помало изгубљен. У једном тренутку, мој надређени ми је рекао да треба да се осмехујем...

- Човече, мајка ми је умрла, схвати ме, рекао сам.
- Разумем те, али осмехуј се...

Не сећам се колико сам осмеха направио тог јутра и у неколико следећих дана. Можда и хиљаду, не знам. Осетио сам, први пут у животу, да немам право да будем тужан. И питао сам се: зар на хиљаду осмеха не могу имати макар једну тугу?

Није било тешко да схватим значај и важност осмеха за сваког послодавца у тако-званим услужним делатностима. Ако се запослени осмехују и лепо поздрављају, и ако су љубазни, велика је вероватноћа да ће послодавац успешније пословати и остварити бољу зараду. Ништа ново: профит, профит, молим лепо. Хвала много, моје задовољство.

Осмехују се чак и људи који добију отказ, или бескућници на улици. Када је мој пријатељ Брајан, Американац, после дванаест година рада, добио отказ хтео сам да кажем коју утешну реч његовој супрузи, менаџерки у ресторану, која је ми је хладнокрвно одговорила:

- То је добро за њега!

Рекла је то љубазно и са осмехом, подразумева се.

На ове речи сам готово побеснео: не разумем како то може бити добро за њега, остао је без посла, имају двоје деце, отплаћују кредите за кућу и два аута... Брајанова госпођа се на све то само осмехнула. (Узгред, истог дана, ова менаџерка је дала отказ једној конобарици јер су два-три госта приговорила да им се није смешила и била љубазна. И још ми је нагласила: конобарица је била срећна и осмехнула се на одласку.)

Када на улици сретнете бескућнике, са неколико пластичних врећица у рукама, међу којима често буде и ратних ветерана, а упознао сам чак и једног доктора наука, они вам се осмехују, кажу вам хвала много и Бог вас благословио, свеједно да ли сте им дали долар или не.

Дакле, осмех, осмех и само осмех. Без обзира јесте ли тужни или весели, или сте добили отказ, или вам се покварило ауто, или вас је шокирао велики рачун од доктора, или су вас, можда, жена или муж већ на јутро изнервирали...

Осмех! Нико не треба да буде намрштен или зловољан. Јер, кажу, кад се осмехују, људи су срећни. Може бити...