Пола века Мајданпека

Мајданпек – Када је Борски рудник бакра, 1961. године, увелико навршавао шесту деценију, добио је као појачање нови рудник у Мајданпеку, тада највећи и најмодернији у Европи. Удружени Бор и Мајданпек од тада, ево већ 50 година, складно функционишу у Рударско-топионичарском басену Бор, компанији светског угледа и моћи. До краја прошле године изнедрили су више од четири милиона тона најчистијег катодног бакра, а само је из мајданпечког рудника, који је од борског млађи 58 година, добијено 1.700.000 тона овог метала. Заједничкој компанији Мајданпек је у минулих пет деценија дао и 84,3 тоне злата, 438 тона сребра и више десетина тона скупоцене платине, паладијума и селена.

За 50 година израсли су на мајданпечкој руди, у Мајданпеку и велика Златара и Фабрика бакарних цеви, највећи извозник у борско-мајданпечкој компанији. Саграђена је и Фабрика електропроизвода у селу Мосни и фабрика „Мегапласт“, позната по извозу рондела за ковање металног новца. А у Доњем Милановцу парама мајданпечких рудара и Електропривреде Србије саграђен је хотел „Лепенски вир“. Израстао је и град Мајданпек. Његови житељи су између 1974. и 1990. године предњачили високим платама и стандардом. Добили су најмодерније школске зграде, најкомфорније станове, модерну болницу, спортске полигоне, стабилног фудбалског друголигаша...

Град је растао упоредо са рудником. А рудник су упоређивали са најмодернијим америчким рудницима бакра. Истина, руда није била посебно богата (само 0,8 одсто бакра), али је откопавана и прерађивана најсавременијом рударском и флотацијском опремом, у масовним серијама.

Први директор рудника био је Словенац Мирко Бизјак а његов наследник Љубиша Вагнер. Памте се доприноси и Светислава Радивојевића Цацета и још активног др Милорада Грујића, светски признатог стручњака у припреми минералних сировина, комерцијалисте Ивана Костова. Бизјак и Радивојевић били су ударници у првој припремној фази изградње рудника у планини, од 1953. до 1961. године. Подвига и рекорда највише је било у периоду од 1975. до 1993. године, док је рудником руководио Љубиша Вагнер. Борски комбинат бакра је тих година производио и више од сто хиљада тона катодног бакра из сопствених рудника, а 65.000 тона добијало се из мајданпечког бакарног концентрата, који се и сада прерађује у борској топионици.

Странице „Политике“ првих деценија новог рудника пунили су дописник из Бора Рајко Чукић и сарадник из Мајданпека Илија Телесковић. Извештавали су о најполетнијој фази развоја Борског комбината између 1965. и 1975. године, када је директор био Божин Јовановић. Он се залагао за развој Мајданпека, као што је то после чинио и његов наследник Јован Милошевић. Године 1971. у Мајданпеку је почела да ради Златара, а кренула је и градња Фабрике бакарних цеви.

Дугогодишњи руководилац развоја у руднику др Милорад Грујић присећа се како је водећи светски часопис „Мининг ингинеринг“ 1989. године мајданпечки рудник уврстио међу 12 најмодернијих у свету. А затим су стигле године велике кризе.

Од 2008. године криза се знатно мање осећа. Садашњи директор Светомир Мустецић каже да су видљиви знаци обнове. Директор Борског комбината Благоје Спасковски се изборио да према Мајданпеку крене инвестиција вредна 50 милиона евра. Стигли су нови камиони „дампери” носивости 220 тона, седам пута већи од оних из 1961. године. Стижу и утоваривачи, грејдери, багери, бушилице. Велики јубилеј Мајданпек дочекује и са обновљеном флотацијом, а овог лета почеће да ради и нови рудник злата „Чока Марин“. Биће обновљен и транспорт руде и јаловине покретним тракама, 40 одсто јевтинији од камионског.

Светомир Мустецић верује да је рудник на путу старе славе. Исплати се и држави да улаже у њега јер је сада цена бакра на светској берзи виша него икада (изнад 9.000 долара за тону). А најважније је да Мајданпек има оверену резерву од 680 милиона тона руде и да у тој руди има 1.840.000 тона катодног бакра и што ће све то, у наредне две деценије, моћи да се прода за најмање милијарду и три стотине милиона евра.

А у изгледу су и нова открића исплативих рудних резерви, за нове деценије и нове рударе.

Стојан Тодоровић

-----------------------------------------------------------

Ко изађе последњи, нека угаси светло.

Најтеже је било између 2000. и 2008. године. Производња је смањена за готово 60 пута и умало није угашена. Стале су израубоване машине, разбежали се стручњаци. Трособни станови у Мајданпеку продавали су се за 10 до 15 хиљада марака. На крају града је исписан графит: Ко изађе последњи, нека угаси светло.