Радничке књижице на сметлишту

Ужице – Кад је пред потпуно пропадање ужичке „Фабрике коже” а. д, некад успешног предузећа које је извозило и за Америку, све у њој било продато или стављено под хипотеку, преостали радници су за неисплаћене плате хтели да продају бетонски мост преко Ђетиње. Сами су га, казаше нам тог лета 2009. године, давно правили да се са оближњег пута уђе у фирму. А како друкчије да своја потраживања наплате кад је, рекоше, због лоше приватизације у кожари све отишло на добош: производна хала од 3.500 квадратних метара, погон конфекције и галантерије од 2.800 квадрата, вунара, крзнара, магацини, две управне зграде, менза, цистерне, котларница, чак и портирница.

Једино мост није продат. Остао је да служи становницима тог дела Ужица, али су кожари дани избројани, а радници се разишли куд који.

Овдашње предузеће „Златиборка”, остало је без власника, а Акцијски фонд у њој четири године није именовао заступника капитала. Па кад се имовином тако газдује онда није ни чудо што су ужичке градске власти, правећи једно паркиралиште, багерима олако срушиле пословну зграду „Златиборке”, у којој је била комплетна документација предузећа и запослених. Радничке књижице завршиле су на депонији, па је стечај у „Златиборки” стигао и пре него што је званично проглашен.

Ово су примери транзиционих ломова у граду на Ђетињи, где је исход приватизације, као сарма, у шали и збиљи веле Ере: некоме је допало месо, а некоме купус. На невољу, већина пости и оскудева, јер је јад и очај у многим овдашњим фирмама. Две трећине продаја друштвеног капитала овде се неповољно завршило, чиме су се Ужичани кандидовали за неславно звање шампиона пропалих приватизација. А нових инвестиција ни изгледа за радна места – ни од корова.

– Кад се све сабере, укупан утисак у овом граду је овакав: по важећем закону приватизовано је 25 фирми и од тога у 11 су купопродајни уговори раскинути и оне су отишли у стечај. Од 14 преосталих, половина једва опстаје или уопште не ради. Ужице је некад био град развијене индустрије, са око 17.000 индустријских радника. Сада их је око 5.000, са тенденцијом даљег смањења. У текстилној индустрији радило је 4.600 људи, данас је остало само 360. И док су велике фабрике нестајале, повећавао се број запослених у државним службама. Највише запослених у Ужицу сада је у здравству (2.680) и просвети (1.400), а у индустрији у „Ваљаоница бакра” (1.100) – каже Петрашин Друловић, председник Већа самосталног синдиката у Златиборском округу, оцењујући биланс приватизације катастрофалним.

Стечаја су, тако, минулих година допале фабрике као што су „Фротекс” (својевремено са 2.200 радника), конфекција „Деса Петронијевић” (700 радника), „Фасау” (1.100 радника), „Котроман” (400 радника), „Тврди метал”, штампарија „Димитрије Туцовић”. Неке друге, мада приватизоване, распарчане су и растурене: „ГП Златибор” је својевремено имао неколико хиљада радника, а од њега новонастале фирме имају укупно око 250 запослених, колико је некад само било армирача. Саобраћајно предузеће „Ракета – путнички саобраћај” имало је најбоље аутобусе у држави и више од 700 возача, мајстора и службеника. Приватизација их је збрисала. Ужичка „Млекара”, некад са неколико хиљада коопераната међу сточарима овог краја, прва је, као добра фирма, добила власника. Убрзо је почела да „побољева”, годинама је таворила да би скончала у ликвидацији. Радници тврде да је њихову фирму смишљено убила конкуренција.

Петрашин Друловић напомиње да у Ужицу има и изузетака од преовлађујућег правила – приватизација, ликвидација предузећа, изгубљена радна места.

– Предузећа „Јединство”, „Импол севал”, „Путеви”, „Ваљаоница бакра”, примери су добрих приватизација – истиче Друловић. – Они имају посла и одолевају кризи. Али, мада у овим фирмама радници остварују натпросечне радне резултате и високу продуктивност, њихове плате су мање у односу на примања запослених у државним установама – сумира Петрашин Друловић.