Недеља, 26.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Драгуљ на дну Буроновог понора

Кроз источно језеро Понора пролази се само чамцем

И поред страха домаћина да једну новинарку пусти у Буронов понор, пећину у доњомилановачком селу Голубињу, упорност се исплатила. Уз одобрење и разумевање Срђана Стефановића, младог директора ЈП „Национални парк Ђердап”, успели смо да откријемо и ову мало познату лепоту Србије.

У пратњи искусног Зорана Миловановића, џипом смо стигли до сезонског голубињског потока, који понире у пећину. И тако бар делимично схватили назив „немани” чији округли отвор, и поред мале дивље депоније на улазу, обећава ретку авантуру. Наиме, 187 метара дубока каскадна пећина захтева спуст низ котрљајуће камење. За гумене чизме често клизаво, у шта се са пар огреботина уверила и потписница ових редова.

Но, радост након спуста превладава неизвесност и страх. Да је период пун падавина, не бисмо ни ушли, јер кажу да тада вода допире до улаза пећинског „окна”. У периоду суше, потока готово да нема, што вас и вуче да прођете бар део 2.400 метара дугачке мрачне „загонетке”.

„У овој пећини, приликом ископавања и истраживања крајева богатих остацима најдаље историје, пре коју деценију, пронађени су остаци мамута”, прича Миловановић који је сам био запањен када је својевремено са спелелолозима успео да прође читава два и по километра пећине, од горњег или сувог до доњег или мокрог отвора. „Пећина изгледа језиво мрачно а одједном прелепо, када стигнете на фасцинантно и недирнуто пећинско језеро”, каже, објашњавајући да су нам за овај подухват потребни спелеолошка подршка и скафандери.

Ипак, поново је упорност на делу и успевамо да се пробијемо бар оним делом пећине који је Миловановићева лампа могла да осветли. На улазу у главни канал ка североистоку је велика дворана чија се висина смањује како се дубље иде и ви ускоро пузите речним ходником дугим око 200 метара. Дно речног корита је прекривено шљунком и стенама, а на зидовима се чак примећују остаци шкољки.

У средини је Рио Браво пукотина, широка и до осам, а у дубину се протеже и тридесетак метара али је „пријатније”проћи је и  наставити ка последњем проширењу главног пута који се завршава каскадом камених блокова. За последњих шест метара дубине потребна вам је ронилачка опрема, а најдубљи део или Негро(само име говори какав би био да смо ту стигли) састоји се из два ходника која се завршавају сифоном. Упорна истраживања нису доказала да постоји наставак канала иако је удаљеност од нивоа Дунава 70 метара.

Пролаз Рио Негро, иначе, смештен је између две вертикале са знацима ерозије па је дно дворане пуно одломљених делова са таванице и зидова који су глатки и сјајни да немате више осећај да сте у мрачној и дубокој пећини. Онда схватите да су околина и зидови прекривени метар дебелом глином, због чега вам све делује невероватно. Иза наслага глине се, наиме, назиру прелепи сталактити и сталагнити са широким каскадама и драперијама.

Језерски пролаз водом која хучи је тражени бисер. Источно језеро је водени резервоар кроз који се пролази чамцем. Западним језером гацкате, иако у води скоро до главе у септембру, али вреди : у једном делу језера налази се мали али изузетно снажан водопад. Западно језеро је, погађате, спојено са источним у виду сифона. По само једној од легенди о називу, такав спој вода под земљом фасцинирао је једног летаргичног барона који је овде долазио у осами, по другој се овде убио. А, по народној причи, ово је бивши Мијајлов понор – како га је звао народ краја јер се „овде окупљала хајдучија кнеза Михајла”…

У новија времена, овде је групица младих прославила Нову Годину. Натоварени боцама вина ушли су око пола седам увече и по гласовима се назирало да прво нису сигурни да овде треба да траже доживљај, да би изашли сутрадан касно, одушевљени како Стазом слонова и језером до ког су стигли пред поноћ, тако и слепим мишевима чију су логику схватили – не сметајте им много и склониће се од вас.

Ову модернију причу чули смо од фамилије Адамовић, до чијег дворишта смо свратили да домаћом ракијом и оригиналним сељачким прополис мелемом дезинфикујемо све огреботине. Да их није било не бисмо ни упознали Адамовиће чији је најстарији члан деда Витомир као бродарац ПИМ-а опловио свет, док његов син чува имање радећи за симболичну плату једног од пропалих индустријских гиганата краја.

„Да се ослањамо на пољопривреду, тек нас не би било”, добацује домаћица Драгица Адамовић која је, као и неколико преосталих домаћина, синове послала у Београд, машући нам На растанку срећна што је неко навратио у овај пусти крај.

Мирјана Никић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.