Седам деценија новинарства Јурија Густинчича

„Замисли снимају филм о мени”, изговара у једном кадру документарца познати и признати српски и словеначки новинар Јуриј Густинчич, дугогодишњи коментатор и дописник „Политике”.

Документарни филм РТВ Словеније, „Двадесети век Јурија Густинчича”, настао поводом великог животног јубилеја, Густинчичевог деведесетог рођендана, обележава његових седам деценија у новинарству, подсећа на бритке колумне које је писао за „Политику” , извештавање за ТВ Љубљану и ТВ Београд, текстове које и данас пише као коментатор словеначке „Младине”. Премијера у београдском хотелу „Ин”, у организацији Форума за међународне односе Европског покрета у Србији, окупила је бројна чувена пера „Политике”, и оне који су некад писали и оне који и данас пишу, али и државнике и дипломате, словеначког министра Боштјана Жекша, амбасадора Словеније у Србији Франца Бута.

– Слава једног новинара из штампе није исто што и слава телевизијског новинара. Ја сам у Словенији радио на телевизији и тако постао веома познат. У Србији ме знају само они који су читали „Политику”. То је мањи број људи, али ја сам поносан на тај број и на људе за које сам радио – рекао је Густинчич.

У „Политици” је радио од 1951. до 1985. године, а како су то приметиле његове колеге, откривао је читаоцима свет у време када се далеко мање путовало и што је најважније: давао им је тумачење тог света. Био је стални дописник из Њујорка и Лондона, међу малобројним извештачима присуствовао је састанку Ричарда Никсона и Јосипа Броза Тита у Белој кући, једини је професионални новинар који је успео да уђе у Праг 1968. године за време чувеног „прашког пролећа” и извештава одатле а 1980. године у Белој кући, са Гораном Милићем, тада дописником југословенске телевизије, урадио је интервју са Џимијем Картером. У историји наше куће, остаће забележено и то да је „Политика” била једини лист из источне Европе која је имала детаљне извештаје о афери „Вотергејт” – заслугом Густинчича. Тај крупни догађај, не само новинарски, него и историјски, уз „прашко пролеће”, забележен је и у Густинчичевој приватној историји као један од најважнијих о којима је извештавао.

Са носталгијом се сећа дана када је био дописник из Лондона, откривајући да му је уз Випавску долину у Словенији, то једно од омиљених места и град где би увек могао да живи. Из британске престонице вратио се 1967. године. Тада у једној од својих колумни у „Политици” подиже праву буру реакција, када пише да је доста несврстаних, да се треба позабавити односима са западом и да се мора прво завести ред у својој кући, европској кући. Данас слушамо од његових словеначких колега да својим коментарима и даље „погађа у милиметар”: када је на чело САД-а дошао Барак Обама, и сам узбуђен због тог догађаја, рекао је да је Обама пробудио у нама наду, али да би и разочарење могло да буде велико као одушевљење.

– Изненађен сам што сам тако далеко стигао, новинари не живе тако дуго јер живот који они воде није нормалан, али ја сам изгледа изузетак. Познати британски новинар Алистер Кук, који је извештавао из Америке за Би-Би-Си, читао је свој последњи извештај, јер се, како је објављено, повлачи из новинарства по препоруци лекара. Три дана после тог последњег извештаја, умро је. Мислим да је то идеалан новинарски живот – каже Густинчич.