Књишки зависник пустоловне биографије

Господин Бранислав Ћелап, осамдесетдеветогодишњи Србин из Загреба, као једини живи оснивач Међународног београдског сајма књига и страствени библиофил, и ове године је уживао у сајамској вреви, занесено се поштапајући између књишких штандова.

Његова „јеретичка“ тврдња гласи: овогодишњи Београдски сајам књиге није 56. већ педесетпети по реду! И, ту почиње прича.

Као млади правник, 1951. године, Ћелап је примљен на место секретара (тајника) Извршног одбора издавача и књижара СР Хрватске, а две године касније постао је директор издавачких послова Српског културног друштва „Просвјета“ из Загреба. Знатижељан, са одличним знањем немачког језика, он самоиницијативно одлази на шести Франкфуртски сајам књига, 1955. године.

Импресиониран оним што је видео у Немачкој, Ћелап предлаже председнику Извршног одбора Калману Вајсу (директору издавачке куће „Напријед“) и потпредседнику Бранку Жутићу (директору „Школске књиге“) да се слична, књишка изложба међународног карактера организује и у Југославији. Вајс сумњичаво врти главом, али износи ову идеју на седници Извршног одбора југословенског удружења издавача и књижара. Предлог је прихваћен, а у организациони одбор улазе, поред Ћелапа, Првослав Трајковић, директор београдске „Техничке књиге“,и Лазо Идиг, први човек загребачке „Младости“.

Тај први међународни југословенски сајам књига, каже наш саговорник, одржан је у јесен 1956. године, на старом загребачком сајмишту. Поред свих важнијих издавача из Југославије, учествовала су и три инострана, међу којима и „Ларус“.

Међутим, следећи, Други међународни југословенски сајам књига организује се у Београду јер, тврди Ћелап, у новом, недовршеном простору загребачког Велесајма није било места за манифестацију књиге. Од тада, књигољубац Бранислав Ћелап пропустио је само три Београдска сајма: 1975. године када се са Словенцима пентрао по Хималајима, „тешке“ 1993. године (осталих ратних година стизао је у Београд преко Мађарске) и прошле године, када је лежао у болници. Као члану организационог одбора првог београдског сајма књига, каже, понуђено му је место директора и стан у Београду, што није прихватио.

– Рођен сам међу брдима књига и читавог живота имам амбивалентан однос према њима, и страх и љубав. Мој отац Ђорђе Ћелап, Србин из Мирковаца код Винковаца,био је власник познате „Ћелапове“ књижаре, једне од три највеће у међуратном Загребу, поред „Васићеве“ (власник ове је такође био Србин) и „Куглијеве“. Књижарство је учио у Панчеву, код чувеног књижара и штампара, мађарског Јеврејина Хоровица,уз којег је научио и три језика: мађарски, немачки и јидиш. У гимназији је похађао наставу у истом разреду с Мирославом Крлежом. Отац је, касније, објавио прву Крлежину књигу, „Хрватска рапсодија“.

Слутећи шта следи, отац је власништво пренео на моју мајку Ану која је била из шокачке, католичке породице. Међутим, усташе су секвестровале нашу породичну фирму, а 1943. мајка је морала да поклони усташкој држави две мање књижаре (филијале) како би задржала власништво над главном која се налазила на Казалишном тргу –прича Ћелап.

После забране располагања имовином, 1946. године уследила је конфискација. Нова власт осудила је Ану Ћелап на две године присилног рада због „привредне“ сарадње с немачким окупатором. Ћелапима је одузета сва имовина, укључујући ту и породичну кућу у Загребу.

А како је наш сабеседник научио немачки језик? Та сторија, на ивици ратне хумореске, уклапа се у Ћелапов живахни поглед и обешењачки осмех, видљиву тајну његове дуговечности.

Априла 1941. године, после немачке агресије на Југославију, деветнаестогодишњи Ћелап, с другарима из загребачког Југословенског академског аеро-клуба, повлачи се у Босну. Капитулација их затиче у Калиновику, а оружје закопавају у Илијашу. Јунак наше приче одлази у Београд, где му се већ био склонио отац, и ту две године ради у књижари Љубе Кузмановића, на углу Косовске и Влајковићеве улице. Болесног Љубу, „туберана“, мења на присилном раду који је био обавезан за београдске трговце.

Године 1943, преко мајчиних веза и интервенцијом познатог немачког лингвисте Алојза Шмауса, добија „пасош за странце“. Циљ му је био Лајпциг где је намеравао да похађа Високу књижарску академију коју је, у Југославији, завршио једино Стјепан Кугли, власник поменуте загребачке књижаре.

На путу, свраћа у Загреб, код мајке и сестре,која је присилно покатоличена, а онда у Беч, код пријатеља Федора Кабалина, сина Стојадиновићевог министра грађевине, који је ту студирао спољну трговину. У Бечу сазнаје да је америчка ратна авијација, бомбардујући Лајпциг, срушила и зграду књижарске академије. Онда и он у аустријској престоници уписује студијеспољне трговине где остаје до краја рата. У Југославију се враћа преко Мађарске, као вођа транспорта од три стотине југословенских репатрираца.

Господин Ћелап, књишки зависник романескне биографије, каже нам, шеретски, да ће му „батерије“, које је пунио ових дана, на београдском вашару књиге, трајати таман до следеће сајамске променаде.