Студирају да би чекали на бироу

Београђанка В. Р. (30) ових дана би требало да одбрани мастер рад из финансијског менаџмента на Факултету организационих наука. Завршила је Факултет за пословне студије „Мегатренд” као један од пет најбољих студената да просеком 9,52. У радној књижици нема ни дана радног стажа у струци, а на бироу рада је готово годину дана. Редовно прати огласе за посао и шаље биографије.

– За ових годину дана колико сам на евиденцији службе за запошљавање звали су ме једном да ми понуде да радим као конобарица у кафићу на пумпи. Била сам шокирана – жали се наша саговорница.

Управо се вратила са једног од многобројних сајмова запошљавања.

– Није лако тражити посао у Србији. Многе фирме које траже кадрове немају основну културу да захвале онима који се јаве на конкурс. Дешава се да не обавесте кандидате када нису прошли тестирање, а ми чекамо као да седимо на иглама – каже ова девојка.

Наша саговорница већ неколико година ради хонорарно као комерцијалиста у угоститељству. Није пријављена, нема редовну плату и ради на проценат. Нажалост, често можемо срести дипломираног педагога који ради за шанком неког кафића или физиотерапеута „запосленог” у теретани.

У трагању за радним местом, многи се уздају у личне и професионалне везе, а неки и у услуге овлашћених приватних агенција. Посао у просеку траже готово две године, а они са факултетском дипломом двоструко краће, тврде у Националној служби за запошљавање.

Најспорије долазе до посла инжењери рударства, текстила, пољопривреде, па чак и машинства. Осим тога, већ годинама имамо вишак лекара опште праксе. Није лако ни дипломцима друштвених наука, пре свега правницима, професорима социологије, педагогије, психологије, као ни филолозима или менаџерима.

– С обзиром на то да имамо само шест одсто становника са факултетском дипломом, држава би морала много боље се брине о њима и да преузме одговорност за проблеме које имају. Имамо хиперпродукцију менаџера, лекара и људи који се школују како би радили у школама или другим државним установама у којима увек постоји вишак запослених. И факултети су државне институције, па би требало озбиљно да се размотри какав кадар производе. Понуда тржишта рада је јако лоша, па можемо рећи да посла готово да нема – каже Јадранка Димов, стручњак за запошљавање и професионалну оријентацију.

Када прође једна година безуспешног трагања за радним местом млади полако постају депресивни, неретко долази до психосоматских поремећаја и болести. Питају се зашто су годинама учили и полако престају да унапређују своја знања. Снижавају критеријуме за одабир посла, постају егзистенцијално угрожени и битно им је да раде било шта. Многи од њих се окрећу сивој економији.

– Када једном „отплове” из струке веома се тешко враћају. На тржиште рада стижу нове генерације дипломаца чије је знање свежије – упозорава наша саговорница.

Незапосленост је, истиче наша саговорница, последица лошег образовног система јер средње стручне школе никако нису усклађене са потребама тржишта рада. Реформа стручних школа покренута је пре десетак година, али убрзо је стала. Средњошколци веома ретко раде у струци, а с обзиром на структуру занимања у средњим стручним школама број незапослених може само да расте.

– Родитељи, а поготово деца нису информисани о потребама тржишта рада. Већ неколико деценија ђаци уче за превазиђене и суфицитарне послове, а томе једном мора доћи крај– истиче наша саговорница.

----------------------------------------------

Са факултетском дипломом 22.000 незапослених

Према подацима Националне службе за запошљавање, посао тренутно тражи више од 200.000 младих који имају између 15 и 30 година, што чини скоро трећину од укупног броја незапослених (27,2 одсто).

Готово 22.000 њих има диплому факултета, 158 има магистарску титулу, а троје докторску. Посао тражи и армија од 122.000 младих са дипломом средње школе и 43 хиљаде оних са завршеном основном школом или без квалификација. Овај број је сигурно већи, процењују стручњаци, јер се сви младићи и девојке који траже посао не пријављују на Биро.