Уторак, 16.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Спавао сам с виолином

Кад се кроз живот иде ситнијим корацима све се доживљава слађе, лепше, сочније: Трипо Симонути (Фото Драган Јевремовић)

Виолиниста Трипо Симонути и његове кћерке Ана (клавир) и Ирена (виолина) чине ансамбл "Трио Симонути" који ће следећег пролећа прославити 20 година заједничког музицирања. Овај камерни ансамбл је одржао и више од хиљаду концерата на домаћој сцени и широм света, учествовао на  многим домаћим и међународним фестивалима. Изводе класичну музику, али  врло често се окрећу и  савременим темама.
Најбољи показатељ вредности овог ансамбла је то што му је своја дела посветио велики број композитора (Деспић, Херцигоња, Вауда, Хочевар, Расински, итд).
Трипо Симонути, биолошки и духовни отац женског дела овог ансамбла, пример је за углед и то не само по својим музичким вредноствима, већ и људским.
Рођен је као четврто дете у породици која, по прадеди Карлу, вуче корене из Италије. Врло рано је био дете разведених  родитеља, а кад му је мајка погинула одлучио је да оде у дом за незбринуту децу у Београд. По његовој биографији снимљен је филм "Дечак и виолина"...

Ко Вас је увео у музику?

Отац Стево је радио као грађевински предузимач, али је био и диригент оркестра блех музике у Котору, а бавио се и свирањем. Био је добар флаутиста и виолиниста. Грађевином се бавио због новца, а музиком због уживања и, како је говорио, продужетка живота... Ова очева љубав, музика којој је посветио највећи део свог бића, очарала је и мене. Уметности се окренула и сестра Луција. Она је била глумица.

Како сте преживели Други светски рат?

Врло тешко. Отац Стево и мајка Недељка су били разведени. Остао сам код мајке, али она је при бомбародовању Херцег-Новог погинула, па сам остао сам. Сестра Антонија је отишла у Италију, брат Леонид се преселио у Подгорицу, па ме сестра Луција одвела на Цетиње, где је радила као глумица. И ја сам у том позоришту, као дете, играо своје вршњаке. Тако сам већ с 12 година почео да зарађујем. Затим је на Цетињу отворена музичка школа и ја сам кренуо у ту врсту образовања.

Од ког инструмента сте почели школовање?

Неколико првих месеци био сам уз клавир, али професор Словенац Антон Погачар је мудро одлучио да је мој инструмент виолина. Дао ми је једну црну виолину с којом сам и спавао.

Чиме се тада бавио Ваш отац?

Остао је да живи у Котору, а долазио је, повремено, код нас на Цетиње. Да би преживео основао је неку врсту личне музичке школе, давао је деци часове виолине и флауте. Један од његових ученика био је и мали Данило Киш, касније књижевник, који је то у свим својим причама о детињству и аутобиографијама посебно истицао. Увек је говорио: "Учио сам виолину код старог Симонутија"...

Чега се с Цетиња посебно сећате?

Једног савета и два поклона професора Погачара. Већ после две године школовања рекао ми је да је моје основно музичко образовање завршено и да сад морам да идем у Београд, у средњу музичку школу, па на Академију, јер је, како је нагласио, виолина моја будућност... Кад сам кренуо у Београд код тетака професор ми је, на растанку, поклонио ону црну виолину, а да не бих путовао у кратким панталонама поклонио ми је једно од своја два одела.

Како Вас је дочекао Београд?

Било је то одмах после Другог светског рата. Град је био разрушен, људи су се за храну сналазили. Неко лакше, а неко врло тешко, као моје тетке... Оне су биле љубазне, али се, ипак, нисам добро осећао. Нисам могао да сварим чињеницу да сам некоме на терету. Уписао сам се у средњу музичку школу "Мокрањац" и отишао у дом за ратну сирочад. Примили су ме, иако ми је отац био жив. Одлучујућа је била процена професора да сам, већ тада, осталим ученицима музичке школе могао да будем од велике користи. Захваљујући професору Погачару са Цетиња много сам више знао... Тај дом је био изнад стадиона Црвене звезде. Ту сам остао пет година.

Да ли је то знање било пресудно и за следеће кораке?

Јесте. Директорка школе госпођа Бандур ми је понудила улогу наставника у школи. Догодило се то у једном тренутку моје кризе кад сам желео да се вратим у Котор. Прихватио сам понуду, али често ми је било непријатно. У великом броју случајева био сам млађи од ученика... После тога дипломирао сам виолину на Музичкој академији у Београду, а постдипломске студије завршио сам у Прагу код  професора Александра Плоцека. И остао сам професор у школи до пензионисања.

На ком месту Вам је био спорт?

Врло често на првом. Био сам врло активан фудбалер. Али, допало ми се место у тиму које није одговарало мом музичком усавршавању. Био сам голман, а ова улога подразумева чврсте и грубе руке, а виолина је тражила више осећаја и на врховима прстију... Људи који су ме добро знали у оба заната сматрали су да сам бољи с лоптом. Ипак, одлучио сам се за виолину...

Ко је тада био Ваш играчки узор?

Тренирали смо у Хајд парку и на Партизановим теренима. На тренинзима је био и Милутин Шошкић. Био је изванредно грађен, виши од мене, али не и бржи у свакој акцији. Постао је велики голман. Изузетно сам га поштовао, међутим, још тада сам се као навијач определио за Црвену звезду, а раније сам, као приморац, симпатисао сплитски Хајдук... И сад пратим фудбалска такмичења.

Колико поштујете музичка такмичења?

Нисам тип такмичара у музици, јер се њоме бавим зато што је волим. Чак мислим да је и немогуће објективно оценити учинак двојице врхунских уметника...

Кога сте упознали од познатих виолиниста?

У Прагу ме је професор Плоцек упознао с чувеним совјетским виолинистом Давидом Ојстрахом. Потпуно је био посвећен музици, тврдио је да она оплемењује људе и да је божји задатак уметника да свира, не само у најлепшим дворанама, него и у фабричким халама. И он је то радио...

Кад сте кћерке увели на сцену?

Ана и Ирена су уз мене заволеле музику. Обе су имале ватрено крштење у иностранству. Ана ме први пут на сцени пратила на клавиру у Паризу 1986, с непуних 14 година. Ирена је с виолином први пут изашла с нама на сцену две године касније у Диселдорфу, као трећи члан нашег ансамбла, исто тако кад је имала мање од 14година. Од тог пролећа 1988. постоји "Трио Симонути". Сад су обе, уз све обавезе у нашем ансамблу, професори. Ана ради у Музичкој школи "Мокрањац", а Ирина у Музичкој школи "Јосип Славенски". Обе предају камерну музику.

Где следећи пут свирате?

Лојзе Хочевар, који је своје композиције специјално припремио за нас, има сутра вече у Аранђеловцу. Ових дана требало би да нам стигну позиву из Зрењанина, Крушевца, Херцег-Новог...

Да ли је уметност, ипак, тежак рад?

Јесте због потребе да се редовно сваки дан ради одређен број сати. Ако не свирам један дан то знам само ја, ако не отварам виолину два дана то већ осети моја жена, а ако не вежбам три дана то ће да примети и публика... Мој просек је три сата одговорног свирања дневно. Нас троје вежбамо одвојено, свако у својој соби, а кад нешто увежбавамо Ирина и ја дођемо код Ане уз клавир. На концертима не свирамо увек као трио. Имамо и своје солистичко представљање публици.

Да ли сте задовољни темпом којим пратите живот?

Сви смо задовољни. Публика нас воли. Пуне су сале на сваком нашем концерту. Где год дођемо једанпут одмах нас зову поново... Ја сам од оних људи који гледају иза себе, храбрим се оствареним, а не жудим за великим, још недостигнутим успесима и великим новцем. Тако лепше и мирније живимо. Кад се кроз живот иде ситнијим корацима све се доживљава слађе, лепше, сочније... Чак се стиче утисак да и времена има више. 

Где волите да одете на одмор?

Волим Котор и море и целу ту атмосферу која ме подсећа на детињство. Мој брат Леонид има велику вилу на обали у Котору. И нас четворо останемо код њега неколико дана, после неког концерта... Ипак, најлепше се одмарамо у Београду. Волимо Саву и Дунав. Обожавамо Аду и ушће, шетње по кеју уз обе реке, па Топчидер, Кошутњак, Хајд парк... Или чувену Кнез-Михаилову, па Калемегдан... Идемо свуда, али Београд је наша оаза за сва времена...

Какве нове утиске доносите у Србију?

Има их и позитивних и негативних. Изненађен сам кинеском тачношћу и великом дисциплином. Концертне дворане се пуне у последњих десетак минута и то у највећој тишини, а представа почиње тачно у секунд! Публика с пажњом прати концерт, осећа музику... А непријатно сам изненађен атмосфером у Русији. У време Совјетског Савеза и чистачице у дворанама су знале све о музици, а сад је то, углавном, непозната тема за руску омладину. Све то шаренило Запада, кафићи, "луда" кола, гламури свих врста као да су смањили степен интересовања руске омладине за културне догађаје. Тиме се поново потврђује правило да паре, ипак, кваре људе...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.