Како живети и преживети у Прибоју

Прибој – У ходницима Центра за социјални рад у Прибоју, привредно потонуле општине са око 27.000 становника, сваког дана најмање двадесетак невољника чека помоћ. Траже да им се, колико било, додели из скромне локалне касе да купе лекове, храну, да плате дугове за струју. Неки се, истим поводом, обраћају и општинском руководству у оближњој згради општине. А буџет локални скроман, ни изблиза моћан да одговори све бројнијим захтевима сиротиње.

„Наш град грца у сиромаштву”, не крију нам Прибојци, па наводе: овдашњи ФАП, као деценијска основа живота и стандарда у вароши крај Лима, неприватизован једва преживљава. Мноштво мањих фирми је пропало, још се „Полиестер” како-тако држи. Многе породице остале су без прихода, па им је социјална помоћ једина нада. Ко прима редовну плату или пензију овде се срећником сматра. Десетинама милиона мере се народни дугови према комуналним предузећима. А добар део прибојске општине разбацан је иза границе са БиХ, тако да многим житељима тих села ваља четири-пет пута прећи граничне прелазе да би дошли у седиште своје општине.

Директор Центра за социјални рад у Прибоју Зоран Полић каже да ова сиромашна општина за социјалне потребе и све врсте услуга које пружа та установа из локалног буџета издваја годишње 15 милиона динара, колико ни многи већи центри немају. Али у последње време је све већи притисак сиромашних за доделу једнократне помоћи.

– За ту намену из буџета на располагању имамо 450.000 динара месечно, што није довољно да се угаси социјални пожар који влада у Прибоју. Дајемо онима којима је најпотребнија помоћ, некоме хиљаду, две, пет хиљада динара...

У таквој слици куриозитет је да су у овом центру за социјални рад, како каже директор Полић, презадовољни оним што  Министарство за рад и социјалну политику чини у решавању социјалних питања.

– Помажу нам у многим подухватима, неке услуге развили смо на европском нивоу. Већ седам година имамо „сигурну кућу”. Ту је и стан за становање деце која излазе из институција социјалне заштите, као и услуга дневног боравка за децу са сметњама у развоју, обоје прављено из НИП-а. Дневни центар за смештај и ургентно збрињавање старих лица направљен је средствима министарства, а финансира се из локалног буџета. Постоји и услуга помоћи у кући ангажовањем 10 геронтодомаћица. Укупно двадесетак незапослених је овим пројектима дошло до посла. Имамо и 25 хранитељских породица у којима одраста 33 деце са подручја околних општина. У свему би нам много значила градња дома за старе у Прибојској бањи, са 40 лежаја, али се још чека улагање државе с којом је о томе пре неколико година потписан споразум о изградњи – набраја Зоран Полић.

Његова сарадница Миланка Јевтовић-Вукојичић, супервизор Центра за социјални рад, социјалне невоље грађана Прибоја овако описује:

– Овде није реч о животу на граници сиромаштва, већ испод те границе. Пореклом сам из Краљева, па сам видела да су Прибојци посебни људи. Достојанство многих у граду на Лиму да не говоре о свом сиромаштву је веома изражено. Једва преживљавају, ко зна како се сналазе, али за помоћ се не обраћају и ћутке трпе. Зато права слика о овдашњим социјалним невољама и не може да се стекне.

У овој невеликој општини је око 6.000 незапослених. Број пензионера је знатно већи од броја запослених. У прошлој години, по званичним подацима, у Прибоју се родило 148 беба, а умрло је 234 становника. Некад један од богатијих градова бивше СФРЈ, кад је ФАП имао преко 7.000 радника (сада ни 1.500) а Прибојци после Марибора највише путничких возила по глави становника, стигло је сурово сиромаштво и клетва „имао па немао”.

Бранко Пејовић