Среда, 28.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Љубав изнад профита

Епископ јегарски Порфирије (Фотодокументација "Политике")

Рођење Христово највиша је радост хришћанске вере, али и највећа тајна и највеће чудо у историји света. Да је Бог створио свет можемо разумети. Да Бог, међутим, постаје оно што по природи није, то је најнесхватљивија ствар, али и најсилнија пројава љубави. Својим рођењем у телу као да Христос громогласно поручује човеку: "Ма колико се ти удаљио од мене, ма колико ти бежао, ја сам увек са тобом и уз тебе", каже Његово преосвештенство епископ јегарски Порфирије (Перић), старешина манастира Ковиљ у божићном разговору за "Политику".

• Да ли данашњи хришћанин, растрзан свакодневним проблемима, заборавља да је Бог на његовој страни?

– Човек данашњице није свестан да је Бог увек са нама због тога што је уроњен у сивило свакодневице, где се маса солипсистичких индивидуа додирује само у интересној сфери. Реч је о отуђеном човеку. Али, треба да знамо да човек није оно што он јесте; он тек треба да буде оно што јесте. Чињеница је да је смрт Бога, коју је објавио Ниче, у људским умовима учинила своје. Процес секуларизације је учинио да живимо у једном свету где су многи без наде. Сетимо се Бекета, Јонеска, Кафке и других протагониста безнадежности и очаја. Споменимо и чињеницу коју је Адорно означио кратком сентенцом која гласи: "После холокауста песништву је одзвонило".

Двадесети век препун различитих идеологија и "изама" није утолио глад људску него је произвео још више зла које површан човек види као одсуство Бога. Бог и јесте вечно одсутна присутност. Трагедију човечанства можемо да сажмемо у речи песника Псалтира: "Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио". То су речи и самог Спаситеља на крсту. То су речи и свих нас, ако узмемо крст свој и кренемо за Христом. То је просто људска ситуација коју не можемо свести на ниво богостављености.

Старозаветни Јов је после ужасних искушења и страдања рекао: "Знам да је жив мој откупитељ и да ћу у телу свом видети Бога". Иза страдања и искушења кроз које човек пролази кроје се укус живота и смисла људске егзистенције. Бог је дошао у овај свет не да спасе неки делић или разломак људског бића, неки леп сан човечанства, већ да спасе човека у његовој целокупности. Још је у неком античком пророчишту писало: "Зван или незван, Бог је присутан".

• Чини се да у данашњем немилосрдном процесу глобализације који меље свет има мало места за "глобалну цивилизацију љубави" коју проповеда Јеванђеље и Христова црква?

– Ја сам још раније евро-америчку, западну цивилизацију именовао цивилизацијом успеха, а православну цивилизацију, цивилизацијом љубави. А, као што каже апостол Павле, љубав не тражи своје. Она је трпељива, она се нада, она верује. Не тражи неки видљиви, фасцинантан успех у свету, јер је по својој природи снисходећа. Она није царство од овога света, али је лепа и може да доживи судбину коју знамо из бајке о Пепељуги. То је она невеста коју наш женик Христос хоће, с којом ћемо ући у вечиту заједницу Бога и човека.

Није ни у глобализацији све лоше. Али, ми се плашимо да се она не развија науштрб сиромашних, да не носи собом маргинализацију духовних вредности и самог човека. Зар није страшан наслов књиге Ноама Чомског, "Профит изнад људи". Данас је профит тај ентитет који деперсонализује човека. Савремена техничка цивилизација ће можда решити проблем глади, али морамо да знамо да глад стомака није једина глад човека. Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божјих. Само поредак који обухвата богатство различитости јесте вредан поштовања. Свака људска личност, а и народ као колективна личност јесу уникат космоса и неизбрисив траг Божјег промишљања о свету и о човеку.

• Често замерају Православној цркви да више воли да се уплиће у високу политику него да помаже малим конкретним људима у невољи.

– То није тачно! Реч је о нама одвећ познатој и добро увежбаној пракси извргавања Цркве руглу, или о истовременом неразумевању природе Цркве и злој вољи, која понекад иде до несавладиве мржње у односу на све који у Бога верују. Сличне критике упућују још и они изопачени, антихумани умови који под политиком не подразумевају свеопшту бригу о материјалном и духовном добру и интересу свих људи, него бескрупулозну, међустраначку борбу, која има само један "свети" циљ, а то је по сваку цену освајање власти. За Аристотела, међутим, политика јесте брига за јавни живот у свим његовим сферама. То је брига свих о општем добру. Стога он и каже да се само идиот не бави политиком.

Ко то може да преотме монопол на бригу о јавним добрима; монопол на било које право? Монополисти, "власници" истине, искусни ветерани "политички коректног" атеизма, богоборци и вешто умекшани, прикривени и демократском маском пресвучени антидемократе и тоталитаристи и после пада комунизма – не мире са са чињеницом да је време једноумља и тоталитаризма, Богу хвала, иза нас. "Некад било – не поновило се"!

Црква се не уплиће у "високу политику" с намером да врши светску власт. За разлику од било које партије, која је само један део друштва Црква је целина, сабор и изнад партија. Она обухвата све делове, па и људе који су чланови различитих странака, као и оне које не припадају ниједној партији. Црква је отворена за све и свакога прихвата онаквима какав он јесте да би га тешила и давала наду. Зар поучавани Јеванђељем и искуством светих немамо шта да кажемо на питања социјалне неправде, пораста криминалитета, насиља у породици, умножавања болести зависности, ширења еколошке катастрофе, могућности манипулација у биоетици... и свих других изазова које модерно друштво, утемељено на идеалу "прогреса" и необуздане потрошње, производи? Наравно да је у центру пажње мали човек. Петнаест година уназад Црква је учествовала у збрињавању стотина хиљада избеглица, обезбедила стотинама младих школовање, многима омогућила лечење...

• Римокатоличка црква је пре две године усвојила социјално учење као подстицај хришћанској делатности и секуларизованом друштву. Да ли је и Православној цркви потребан такав документ, будући да се може чути да СПЦ нема јасан став о појединим друштвеним питањима.

– Иако православне цркве, изузев Руске, немају артикулисан став у вези са социјалним питањима у форми посебног учења, брига Цркве за свет и човека је нешто што извире из њене природе. Ту нема суштинских разлика између православних и римокатолика. Од најранијих времена у Цркви имамо величанствене примере израза организоване хришћанске бриге и љубави за ближњег. Сетимо се светог Василија Великог и болнице и сиротишта које је организовао, сетимо се светог Јована Златоустог и његовог свестраног ангажовања на пољу конкретне помоћи вернима, или нашега Светога Саве и његовог свеукупног социјалног рада. Сетимо се и светог владике Николаја који оснива домове за сирочад, погледајмо Православну цркву у Грчкој која није претрпела комунистичка насиља и уочићемо разгранату и разноврсну социјалну делатност...

Данас ни издалека нисмо задовољни оним што црква чини на социјалном плану. Не заборавимо, међутим, да је наша црква после Другог светског рата опљачкана и осакаћена, да је све отето и да се више од пола века бори за голи опстанак и преживљавање.

• Данас се више говори о потреби литургијске обнове коју мало људи у потпуности разуме. Да ли је реч само о покрету за обнову древног литургијског предања и позиву на често причешћивање верника или о нечем другом?

– Статистике показују да већина нашег народа припада Православној цркви. Мали је проценат, међутим, оних који у потпуности познају своју веру и редовно учествују у литургијском животу Цркве. Најчешће, побожност се изражава кроз држање породичне славе и посећивање храма о Божићу и Васкрсу и можда још једнонедељним постом уочи ових празника. С обзиром на нашу, не тако давну безбожну, идеолошки антицрквену прошлост, морамо разумети ову традиционално-обичајну црквеност, али то није довољно, то није све.

Вера у Бога није тек рационално уверење у постојање некакве више силе, поготово није фолклор, вера је живот који подразумева заједницу са Богом и потпуно предавање себе Богу. Не само када смо у храму Божјем, него и када се бавимо питањима обичне свакодневице, ми не напуштамо свој поглед на свет. Ако смо доиста верни Богу онда се наша вера види у сваком нашем поступку и свакој речи, у сваком покрету.

Литургијска и духовна обнова у нашем народу јесте императив вере и трагичног времена у коме живимо. Без литургијске обнове није могућа ни једна друга суштинска обнова: ни културна, ни национална, ни државна... Духовни идентитет и самосвест јесу темељ на коме се зида сваки други идентитет. Само у литургији доживљавамо конкретну крстолику љубав, према Богу и према ближњима. Ту постајемо свесни себе, али препознајемо и непроцењиву вредност сваког другог, као нашег боголиког брата. Стога литургијска обнова представља неопходност, а она значи – од обичајног верника постати активан учесник у животу Цркве.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.