Бејрут „пролећу” не верује

За време недавне посете Бејруту турски министар спољних послова Ахмет Давутоглу је оценио да Либану припада кључна улога када је у питању стабилност региона и одао земљи признање као својеврсном родоначелнику „арапског пролећа”.

„Када је у питању достизање демократије, „арапско пролеће” је још раније почело у Либану који има богато наслеђе и културу, тамо су одржани слободни избори, а у току је и национално помирење”, изјавио је шеф турске дипломатије после разговора са либанским премијером Наџибом Микатијем.

Насупрот његовој оцени, многобројни арапски аналитичари указују да не треба стављати знак једнакости између ситуације у Либану и феномена „арапског пролећа”, будући да је целокупни друштвени контекст који је довео до арапске револуције знатно другачији. Не може се, међутим, рећи ни да су Либанци имуни на дешавања која су довела до обарања диктаторских режима па је тако победа револуције у Тунису и Египту широко поздрављена у Бејруту. С друге стране, када је у питању побуна у суседној Сирији, реакције либанске јавности су знатно тише и опрезније.

Званично неутралан према Сирији, Либан је и те како нервозан због могућег развоја ситуације у судној земљи. Било да се рат присталица и опонената Башара ел Асада продужи било да председник коначно буде збачен са власти, логично је да се последице оба сценарија одразе на Либан.

Забринутост за развој догађаја код суседа провејава и кроз либанску штампу. Новине које подржавају коалицију „14. март”, коју чине сунити, друзи и поједине хришћанске партије страхују да би се демонстрације из Сирије могле прелити у Либан. Они предвиђају још затегнутији однос сунита и шиита, са хришћанима и друзима који би се обрели између ова два табора. Такође страхују да би Хезболах, уколико би изостала сиријска подршка, могао из очаја да се да се одлучи на неке агресивне акције.

Либански медији који пак подржавају политички блок „8. март” (Хезболах и хришћански савезници) држе страну званичном Дамаску и за хаос у земљи окривљују уплитање страног фактора.

Сем политичких консеквенци, развој кризе у Сирији  се увелико рефлектује на либанску економију. Око трећине трговине ове земље обавља се или са Сиријом или преко ње. Због санкција међународне заједнице забрањен је извоз хране у Сирију, што је довело до стварања вишкова и обарања цена код куће, а економисти упозоравају да је смањен извоз и у Египат, Либију и Ирак...

„Арапско пролеће” многе подсећа на „револуцију кедра” из 2005. која је пропратила убиство премијера Рафика Харирија и представљала позив на повратак националном идентитету. Тада је четвртина либанске популације изашла на улице и тражила истрагу убиства, а као главни осумњичени за ковање завере помињана је Сирија. Из ових масовних демонстрација родио се блок „14. март”, а антисиријски маршеви су довели до међународног притиска на Дамаск да после три деценије повуче трупе из Либана.

Испреплетеношћу судбина две земље као и либанским односом према „арапском пролећу” бавио се и Надим Шехади из Краљевског института за међународне односе Велике Британије, познатијег као „Четам хаус”.

„Либан може много да добије новим односом снага у региону и мале су шансе да се у њега пресели нестабилност из Сирије”, тврди Шехади.

Он сматра да је у последњих десетак година било много криза у региону које су могле да доведу до отвореног сукоба у Либану, али да се то ипак није десило. Објашњење је вероватно у томе што је у главама већине Либанаца још свеже сећање на грађански рат 1975–1990. и људи по сваку цену желе да избегну евентуално понављање таквог сценарија. Управо због тога Шехади види Либан као „најстабилнију земљу у региону”.