Изазов древних култура

Неке од најпопуларнијих књига у свету, намењених деци, имају за јунаке малишане или одрасле људе обојене пути. "Књигу о џунгли", "Чича-Томину колибу", "Одбеглог Мохиканца"… читале су генерације малишана невино упијајући авантуре егзотичних јунака, тако различитих од света у којем се буде, иду у школу, јуре за лоптом. Управо та особеност је често била најзанимљивија страна књиге, оно по чему је њен садржај више личио на бајку него на роман, како је то најбоље уочио Волт Дизни. И многи други цртани и анимирани филмови наставили су ту традицију да би, тек са буђењем постколонијалне свести, писци и уметници почели да мењају дуго уврежену слику о тамнопутим становницима других континената.

Дела оних аутора који су се усудили да понуде алтернативно виђење колонијалног света деценијама су потискивана у запећак, а Аустралија може да послужи као један од многобројних примера. Плодан и нашироко слављен писац, Катарина Сузана Причард је, на пример, још 1927. године победила на такмичењу за најбољу домаћу драму, али њено извођење није успела да доживи. До тога је дошло тек педесет година касније. Пионирско представљање ритуала који леже у основи абориџинске традиције и отворен третман сексуалности код људи обе расе у комаду "Дивља Инес" ("Brumbu Ines") за жири су били редак квалитет, док су за чуваре позоришних сцена били маргиналан и, уз то, увредљив садржај. Могућност Абориџина да сами говоре о себи је још новијег датума. Штавише, широј јавности је мало познато да реч Абориџини не означава само аустралијско домородачко становништво, већ се односи на урођенике уопште.

Продор абориџинске уметности у Аустралији је почео у тренутку када су дилери схватили да особено виђење света, рендгенске слике људи и животиња, апстрактни пунктуализам, несвакидашњи материјали попут коре дрвета и друге ликовне особености могу да донесу велике паре. Књиге и филмове о првобитним насељеницима су, међутим, и даље стварали искључиво белци, а абориџинска култура, пре свега језик, а са њим и "сновиђење" (термин којим означавају своју говорну традицију) полако али сигурно су се губили. Са њима су у заборав падали и закони и животна мудрост, вековима преношени с колена на колено, чиме је обезбеђиван континуитет народа и свест о личном идентитету. Обесправљени и сурово понижавани, једно време чак лишени права да подижу сопствену децу, Абориџини су у новијој историји морали да се усредсреде на голо преживљавање.

Конзистентна подршка појединих уметничких кругова није могла да промени широко распрострањену навику да се обезвређују сви облици домородачке свести, њихово искуство, њихова уметност, њихова мудрост. Тако, мада по правилу игра пред препуним гледалиштем и мада ужива једногласну подршку критичара ма где да се дене, сиднејска балетска трупа "Бунгара", на пример, једва успева да састави крај с крајем јер влада, већ годинама, одбија да јој одобри дотације. Популаран глумац Дејвид Гулпилил обратио се зато редитељу холандског порекла, Ролфу де Херу, познатом по таленту да намерно прећуткиване теме изнесе на видело неконвенционалним, провокативним језиком филма, са идејом да сновиђење представе у аутентичној форми, онако како то Абориџини од памтивека раде.

Постићи то кроз медијум потпуно стран једној древној култури је изазов којем се Де Хер посветио пуне три године. Резултат је "Десет кануа", филм који је Аустралијски институт за филм недавно прогласио за остварење године.

Да би допро до шире јавности, и глумац са друштвене маргине Тревор Џејмисон такође се обратио за помоћ редитељу из центра Скоту Ранкину. Двојица уметника су пуних седам година копали по архивама како би прикупили податке из новије историје Треворове породице. На врхунцу хладног рата, наиме, аустралијски председник владе Роберт Мензис је Британцима одобрио атомске пробе на острвима Монте Бело, у водама Индијског океана које запљускују Западну Аустралију. Одатле, пробе су настављене у полупустињским пределима на југозападу земље, а прва бомба "Тотем 1" била је тешка 10 килотона (бомба бачена на Хирошиму је имала 15 килотона). Главни центар за око 17.000 војних стручњака је подигнут у Маралинги, а један број је намерно остављен без заштите како би се пратио ниво озрачења. Традиционални власници те земље, племена Маралинга, Коката и Пиђађара, причали су о "црној магли" која је изазивала слепило и рак. Мада их је влада после извесног времена све иселила, жал за постојбином је остао. Што је најтужније, будући да су Абориџини били потпуно обесправљени све до 1967. године, да нису имали чак ни право на медицинску заштиту и да њихова религија забрањује именовање преминулих, званични подаци о жртвама не постоје.

Представа коју су на међународном Мелбурншком фестивалу извели Тревор Џејмисон, чланови његове породице из племена Пиђађара, једна Јапанка и један Грк, представник античке културе, звала се "Напарђи Напарђи" – "Ја вама нешто дајем, ви мени нешто дајете". Публику су увукли у сценску радњу упркос језичкој баријери, спонтано, како то ретко бива у позоришту. Постигли су то песмом, стих по стих, и покретима које је публика спремно имитирала. Доживљај је личио на ритуал, магичан и потресан, и није се завршио само на томе. Јер, продуцент представе "Биг хАРТ" води још седам пројеката који имају за циљ очување језика урођеника, подстицај двојезичности и сарадњу међу људима различитих култура који су уточиште нашли у Аустралији.

--------------------------------------------------------------------------

Искуства праотаца

Наративна форма филма "Десет кануа" намеће се од самог почетка. Глас Дејвида Гулпилила позива гледаоца да одслуша једну причу, давнашњу причу, док га ход камере кроз мочварне пределе и шуме обрасле витким еукалиптусима води све дубље у постојбину његовог племена. "Било је то некада давно. Било је то у наше доба, пре него што сте ви, гомила туђинаца, дошли с оне стране океана… давно пре тога."

То што се тако давно догодило мало се разликује од искуства савременог човека. У основи, "Десет кануа" је прича о љубави, о напору друштва да обузда страсти и одржи мир и ред, али и прича о исконском веровању човека у постојање магичних сила. Сврха приповедања је васпитна јер говори о искуствима праотаца, о жудњама, заблудама и казнама којима су подвргавани преступници. Оно што је најбитније јесте да су јунаци овог филма обични људи, људи са манама и врлинама, а не племенити дивљаци. Ни један аспекат нарације није био романтизован, а раскорак између сновиђења и стварности није био ништа већи него што је то данас, у технолошки развијеном друштву.