Понедељак, 27.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Плишана овца

(фото sxc.hu)

Банка у којој радим је прошлог месеца објавила да ће отпустити више од осам стотина запослених јер њене акције вртоглаво падају на Берзи, између осталог и због тога што је давала зајмове Грчкој која не може да их врати.

Недавно сам потписала шестомесечни радни уговор, овога пута на одељењу која се бави купопродајом финансијских деривата на бази сировина. За своје клијенте региструјем купопродају нафте, земног гаса, злата, сребра, цинка, памука, кафе или чак стоке, уносећи у компјутер основне карактеристике сваке транзакције.

Посао је веома интересантан и захтева непрестано усавршавање. Помало подсећа на рад на фабричкој траци, јер је подељен тако да свако обавља његов најмањи могући део и понавља га у недоглед, како би се обавило више посла за мање времена. То је додуше довело до демократизације финансијских услуга, па данас свако може да има штедни рачун и животно осигурање.

Сваки задатак мора да се обави до одређеног рока. Тачно у девет све мора да буде регистровано у компјутеру како би се послали сви подаци финансијским инжењерима који уз помоћ комплексних једначина израчунавају цену и ризик за сваки производ. Они морају да пошаљу своје прорачуне до десет и тридесет, који се онда упоређују са прорачунима које су послали клијенти и које ја уносим у консолидовани извештај а који, опет, мора да буде готов до два поподне. Он се тада шаље на анализу одсеку за валоризацију, што је израз за неку врсту уско специјализованог рачуноводства, а на крају се шифре објављују како би инвеститори пратили рентабилност сваког фонда у који улажу новац.

На мом одељењу има мало жена, јер их је ионако све мање што се више човек пење на друштвеној лествици. Мушкарци под стресом се понашају као адолесценти, псују и ударају песницама о сто или у компјутер, а кад су мало боље расположени добацују се лоптом. Хумор је интелектуалан и корозиван. Нон стоп запиткују једни друге да ли је неки део посла готов и потребна је велика хладнокрвност како би се одржала концентрација. Наравно, сви помно прате шта се дешава на тржишту и страхују за своја радна места. Један колега ми је чак рекао да имам среће што сам потписала привремени радни уговор, јер су ми зато веће шансе да останем у фирми.

У Француској свако веће предузеће има и свој « комитет » у коме чланови најчешће левичарских синдиката « представљају » запослене, преговарају колективне повишице и организују у целом свету познате штрајкове. Они такође набављају запосленима јефтиније аранжмане за путовања, биоскопске карте или претплату за спортове клубове.

Комитет мог предузећа нам сваки дан шаље разна обавештења. « Комитет је данас отворен до три поподне. » « Дођите по свој новогодишњи пакет. » « Ако сте заинтересовани да посетите парк Астерикс у пола цене, јавите се до петка. » « Попуните приложени образац ако сте заинтересовани да набавите Тефалове тигање, тридесет евра комад. » « На продају плишане играчке, по повољној цени од по петнаест евра. » Увек се сетим како сам као дете, прескачући ластиш у школском дворишту, певала : « Ја и моја Ката преко синдиката, преко Црне Горе на Јадранско море… »

« Петнаест евра није повољна цена за плишане играчке, » прогунђао је један колега, нервирајући се што у просеку примамо триста електронских порука дневно од којих стижемо да прочитамо тек трећину. Тефалов каталог је заузимао 70 мега октета меморије, онолико колико и седамдесет обичних електронских порука и мора да је поштено допринео загушењу сервера.

« Било би боље да се укину комитети и да се лепо људима дају повишице », одговорила сам колеги, јер сам недавно сазнала да у Француској синдикати добијају више субвенција од државе него просвета. Ове године због кризе банка неће исплаћивати дивиденде акционарима и плате се неће повећавати чак ни толико да би се кориговала инфлација.

« Остало је још само неколико плишаних играчака, за оне који су заинтересовани, » опет је писао комитет.

Један колега, иначе веома љубазан и предусретљив, баца око себе шта год му се нађе при руци када год се разбесни. Прошле недеље је то била пластична флаша пуна воде, а ове је донео рекет и изашао у ходник да њиме удара о зид, пошто му је шефица рекла да не бесни по open space-у. Колега који седи испред мене има најгорег клијента и стално удара у телефон када спушта слушалицу, толико бесно да одскочим са столице.

Пије се много кафе, а пошто се нема времена за губљење, многи доносе термосе да не би одлазили на паузу. И ја се, наравно, свакодневно нервирам, али сам по природи прилично хладнокрвна и ретко када видљиво изгубим живце. Тек сада ми је јасно зашто многи људи који раде на берзи узимају кокаин и издрже само десетак година пре него што промене занимање.
« Остала је још само једна плишана играчка, и то овца, тако да је продајемо у пола цене, за само седам евра, ономе ко први одговори на ову поруку ».

Шеф ми је ових дана рекао да ћу преузети посао колеге који седи испред мене, како би он преузео један део активности суседне екипе која има толико посла да сви остају до десет увече. То значи да ћу ја обављати посао за двоје. Нећу да се буним, наравно, боље а будем презапослена него незапослена, али се надам да ћу успети да обавим у предвиђеном року све оно што ми дају да урадим.

Након паузе за ручак, журећи да што пре завршим један извештај, проналазим следећу поруку: « Плишана овца је продата. » Од срца сам се насмејала, евакуишући сав стрес због те надреалистичке поруке. Тога дана, како би се који од колега вратио са паузе за ручак и бацио поглед на пошту, гласно би рекао, « Плишана овца је продата ! », тоном који је значио : дођавола, баш немам среће, неко је био бржи…

Та обична плишана овца је слика неуспеха француских синдиката. Уместо да раде на модернизацији закона о запошљавању, они протестују против отварања самопослуга недељом како би се радници одмарали. Можда ти исти неквалификовани радници желе да раде прековремено и зараде више новца како би имали бољи животни стандард, а сасвим сигурно би им било драже да слободно одлучују шта им више одговара него да држава или синдикати одлучују за њих. Увођење закона да радно време треба да траје тридесет и пет сати, инспирисаног комунистичим идејама, довело је до драстичног смањења животног стандарда код неквалификованих радника који више не могу да раде прековремено.

Када неко француско предузеће има финансијске проблеме, не може да отпушта а да не заврши на суду, због чега понекад она мања доспеју и до банкрота. Нема везе што пропадамо, сматрају синдикати, ако пропадамо сви заједно. Толико оштри закони о запошљавању су такође веома неповољни за раднике. Уколико је отпуштање немогуће осим ако радник удари свог шефа, онда ће сваки следећи послодавац помислити да је отпуштени сасвим сигурно сам крив што је изгубио посао. Ове недеље је још један колега отпуштен, након четири године труда и залагања, јер није радио довољно брзо. Разлог : « професионална недовољност ». Било би лепо када би људи могли да буду отпуштени без разлога, али мислим да то синдикати никада неће прихватити.

Као дете глобализације, ја волим да мењам послове и стичем различита искуства – што би требало да буде позитивна карактеристика – али увек имам неки чудни утисак да ме Французи гледају сумњичаво и сматрају за несталну особу. У свим земљама у којима се лако отпушта много лакше се и проналази посао и није срамота бити незапослен.

У Француској и странци имају право да изађу на изборе за синдикате, али је на последњима гласало само 25% запослених, иако се могло гласати и поштом и преко интернета. Људи једноставно немају утисак да ти синдикати било кога представљају. Познати су по огромним штрајковима који паралишу саобраћај или просветне установе и по чланству које кошта 1% од годишње бруто плате, али се углавном боре за што строжије законе о запошљавању и отпуштању. Недавно је једна комисија при народној скупштини саставила извештај Перушо о финансирању синдиката, чије је објављивање забрањено (!) према совјетским методама.

Ја бих волела да ме представљају синдикати који предлажу пореске олакшице за она предузећа која прихвате да запошљавају сениоре или младе без искуства, који се боре за то да мушкарци и жене који обављају исти посао имају иста примања, који се залажу за отварање јаслица у оквиру фирме како жене не би морале да бирају између посла и породице, који преговарају са послодавцима како би се онима који то желе омогућило да раде код куће, преко интернета, како би могли да у исто време чувају децу…

Било би још лепше када би француски синдикати промовисали тимски рад уместо слепог потчињавања хијерархији и залагали се за смањење бирократије, чиме би се побољшали радни услови. А када би још радили на томе да се створи заједничко европско тржиште рада, онда би се попунила и она три милиона радних места на континенту која сваке године остају празна, а можда би и стали на крај незапослености. Нажалост, уместо тога, они се боре за превазиђене идеје и дају људима поклоне како би се осећали привилегованима онда када то нису. Уместо да граде будућност полазећи од реалне ситуације, они ту реалност одбацују.

Ове недеље је стигла порука од комитета да су им грешком испоручена три плишана ракуна које продају за по седам евра. Плаћа се чеком, на име једног од чланова комитета, којему није пало на памет да врати играчке пошиљаоцу, нити га је било срамота да пошаље такву поруку.

Јуче сам добила писмо од своје фирме за привремени рад у коме ме обавештавају да траже кандидате који би прихватили пословне понуде из Луксембурга. Изгледа да је пред кризом немаштовита Француска положила оружје. Иако сам се толико навикла на ову земљу да она за мене више није иностранство, понекад се запитам како би било да опет негде почнем од нуле…
Као кад сам ономад дошла у Париз, уверена да ништа није немогуће.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.