Недеља, 26.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Како пропадају велике силе

Председнички кандидат Франсоа Оланд (фото Ројтерс)

Ове године ћу по први пут гласати на председничким изборима у Француској. Већ недељама покушавам да донесем најбољу могућу одлуку, али у томе никако не успевам.

Сећам се мојих последњих председничких избора у Србији 1997. године, када су међу кандидатима били Вук Драшковић и Војислав Шешељ. Иначе кумови у приватном животу, тада су постали политички противници и током кампање један другог оптуживали да нису прави Срби него Хрвати. Било ми је жао што ми од таквих кандидата зависи судбина и замишљала председничке кампање у модерним државама у којима кандидати расправљају о темама које су заиста битне за све грађане.

Ових дана, док пратим француску кампању, хвата ме језа када видим колико су неке ствари свуда исте. Колико народ бира људе који су им најсличнији и колико, на крају крајева, сами заслужују своју судбину.

У Француској не може свако да се кандидује за председника, него само онај ко има везе и новац. Потребно је сакупити пет стотина потписа од општинских власти, које увек припадају већинским политичким партијама и могу да онемогуће непожељну мању партију да учествује. Тако је ове године онемогућен бивши премијер Доминик Де Вилпен, који се пред Уједињеним Нацијама успротивио рату у Ираку, али је зато потписе добио извесни Жак Шеминад, чудни кандидат који предлаже да се насели планета Марс.

Никола Саркози у кампањи (фото Ројтерс)

Када је почела кампања, прво су се водиле жучне дебате око халал меса и обавезног информисања потрошача како не би конзумирали ову врсту хране уколико то не желе. Онда је дошло до серије убистава у Тулузу и многи су оптуживали председника Саркозија да користи ове догађаје како би му порасла популарност. Ових дана се расправља о реформи правила за добијање возачке дозволе, док земља тоне у све веће дугове и незапосленост. Француска живи у негирању реалности, написао је британски часопис The Economist, јер је економска ситуација веома слична шпанској, где је влада макар започела реформе како би спасила оно што се може спасити.

Социјалистички кандидат Франсоа Оланд, иначе велики фаворит, између осталог се залаже за легализацију хомосексуалних бракова, еутаназије и пушења марихуане. Пре неколико недеља је изјавио да ће из устава избрисати реч “раса” јер се залаже за једнакост свих људи. Овде се иначе кривично одговара за расистичке изјаве и постоји читав низ закона који омогућавају судске поступке и добијање одштете, али ће сви постати неуставни уколико се из устава избрише реч “раса.” Онда ће људи моћи да некажњено вређају једни друге, јер се не може кривично одговарати за прекршај који не постоји. Било би лепо када би Франсоа Оланд законом забранио реч “незапосленост...”

Са друге стране, председник Саркози је започео велики број реформи и тиме изазвао општу нетрпељивост, а најтужнија је његова имиграциона политика. Закони за добијање боравка су веома пооштрени, без обзира да ли се ради о азилантима, страним студентима или онима који долазе из породичних разлога, а зарекао се и да ће протерати тридесет хиљада илегалних имиграната годишње. То се, наравно, чини у изразито нехуманим условима, а прогони румунских Рома су многе подсетили на најгоре моменте

Жан Лук Мелоншон (фото Ројтерс)

Следећи кандидат по броју симпатизера је екстремни левичар Жан Лук Мелоншон, који се усудио да каже да Куба није диктатура и који отворено вређа новинаре и остале саговорнике. Иначе важи за најписменијег кандидата јер често цитира велике писце. Тако је на једном митингу рекао, “Ја сам бука и бес!” а незгодни новинари су одмах пронашли да је цитирао Шекспировог Магбета који вели, “Живот је прича коју идиот прича, пуна буке и беса – а не значи ништа…”

Прошле недеље сам отишла на пијацу, где је један веома крупан мушкарац делио летке за Мелоншонову партију. Рекао је да тренутни систем мора да се промени јер је држава подигла кирије социјалних станова за све оне који нису сиромашни, тако да сада мора да плаћа 900€ а он и супруга имају пензије од “само” 3200€. Ја сам приметила да су социјални станови замишљени за сиромашне који понекад живе са само 500€ те да он са таквим примањима може да купи кућицу у предграђу, на шта се разбеснео. Почео је да спомиње револуцију и подметање бомби, на шта сам се ја брже-боље изгубила одатле.

“Не брини,” – рекао ми је колега са посла. “Власт не припада политичарима него нама, финансијском сектору. Ја чак нећу ни да гласам, јер се све своди на исто.”



За то време, док народ слуша дебате о халал месу, спрема се нова криза евро зоне која ће овог пута захватити Француску, довести у питање њену сувереност и довести у опасност заједничку валуту. А онда ће највероватније доћи до немира, великих демонстрација и уништења социјалне државе која живи на кредит. Ниједан кандидат није конкретно објаснио на који начин мисли да смањи државни дуг, јер сви изгледа намеравају да наставе са трошкарењем када дођу на власт.
Зато су француски либерали, који немају своју партију јер их нема много, осмислили шаљиву кампању током које су предложили кандидата Фредерика Бастијата, који је умро још 1850. године. Он се борио за што мање учешће државе у економији и сматрао да људи треба да сами располажу плодовима свог рада, уместо да им се намеће државни монопол.

Стално размишљам о бившој Југославији и о томе како ју је презадуженост довела до хиперинфлације, грађанског рата и коначног распада.

Увек сам мислила да је наша земља превише мала и да је из тих разлога увек била у кризи, али изгледа да и веће државе могу да банкротирају. Што је најгоре, због економске кризе је код нас дошло и до развоја национализма, а касније и до грађанског рата. Колевка људских права је већ ушла у ту другу фазу са прогонима Рома и филозофским дебатама о томе да ли су све цивилизације једнако вредне.

Sic transit gloria mundi.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.