Субота, 28.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Динар и даље клизи, фиксни курс није решење

Када би грађани којим случајем на референдуму добили могућност да се изјасне који режим курса би више волели, фиксни или пливајући, нема сумње да би већина закуцала динар на одређеној вредности евра. Тиме би избегли валутне ризике, месечни приходи и расходи постали би предвидиви, не би губили на курсним разликама… Међутим, велики број оних који се у економију разумеју не би се одлучио за ово решење, јер би, кажу, та илузија кратко трајала и скупо би нас коштала. Епилог такве одлуке, кажу, добро нам је познат, а на улицама смо га виђали у првој половини деведесетих година: црно тржиште, дупли курсеви, трошење девизних резерви и стрмоглави пад националне валуте.

И гувернер Дејан Шошкић је овим примерима из не тако давне економске историје неколико пута покушавао да објасни да су сви покушаји да се у Србији фиксира курс били неуспешни. Не спорећи да сваки модел може да се промени, али је питање да ли постоји реално бољи.

За Јасну Атанасијевић, главног економисту Хипо Алпе Адрија банке, одговор на питање који курс је за Србију бољи најбоље дају бројеви.

– Нама годишње недостаје око 2,5 милијарде евра девиза, и то сада у условима кризе када је потрошња обуздана. Евентуални стабилни ниво курса могао би да се одржава уколико бисмо имали исто толике приливе по основу страних инвестиција или кредита. У периоду од почетка ове године до данас на то нисмо могли да рачунамо. Са друге стране, Народној банци би у тим околностима за одбрану курса било на располагању 5,5 милијарди евра. Што значи да бисмо ми тај ниво курса, односно илузију стабилности националне валуте, без прилива девиза и страних инвестиција могли да бранимо две године. То није одрживо – објашњава Атанасијевић зашто фиксни курс није решење за Србију.

Увођењем валутног одбора централна банка би се одрекла могућности да самостално води сопствену монетарну политику, додаје. Током кризе показало се да је то начин да се избегну шокови и стабилизују цене. Јер, наше плате изражене у еврима сада су мање него пре кризе. Што практично значи да је Србија уместо пливајућег имала фиксни курс. Креатори економске политике би почетком кризе морали грађанима да саопште незамисливу ствар – да ће им плате смањити за око 20 одсто. И даље, са мањом конкурентношћу производње и извоза, вероватно би сам ефекат на смањење производње и повећање незапослености био оштрији, сматра наша саговорница.

Иван Николић, сарадник Економског института, подсећа да су две кључне полуге економске политике – монетарна и фискална.

– Фиксирањем курса практично бисмо сами себи одсекли једну ногу – сликовито објашњава Николић. – Ниједан модел није идеалан, али би нас фиксирање курса страховито коштало. Тачно је да бисмо са стабилношћу националне валуте лакше привукли неопходне стране инвестиције, али равнотежни ниво динара није богомдан и не траје вечно. С обзиром на то да имамо јаз у спољној трговини, он би морао да се покрива девизним резервама. А равнотежа би се нарушила оног тренутка када бисмо, на пример, морали да купимо енергенте. Или да обезбедимо девизе како бисмо сервисирали спољни дуг.

На питање како у Босни и Херцеговини, на пример, у којој је курс преко валутног одбора фиксиран, то стање траје, наш саговорник одговара:

– Јесте, али су они недавно дошли у ситуацију да се у Сарајеву заустави градски превоз, јер нису имали новца за енергенте. Дакле, они имају само онолико пара колико зараде, немају могућност за избегавање шокова и монетарну политику као стабилизатор система – објашњава.

За разлику од већине колега, професор Драган Ђуричин сматра да би после формирања владе извршна власт и централна банка требало да размисле и о новом моделу вођења монетарне политике који би подразумевао увођење валутног одбора и фиксирање курса. „То што сам у ставовима усамљен, не значи да нисам у праву.” Каже Ђуричин. Пре кризе доминирало је схватање да је ниска инфлација гарант одрживог раста и запослености, додаје. Пракса је демантовала ту теорију. Такође, имамо примере других земаља које су се држале другачије теорије, на пример Кина, Индија, Малезија, Кореја, у којима упркос релативно високој инфлацији имамо раст производње, конкурентности и запослености, појашњава Ђуричин. Иако постојећи модел циљања инфлације описује као легитиман, убеђен је да је стабилан и конкурентан курс боље решење за земљу са дефицитом производње који узрокује дефицит буџета и дефицит текућег биланса.

– Стабилан курс је аутоматски стабилизатор понуде и тражње који повећава економска очекивања и инвестиције, а реалан курс доводи до раста извоза и пада увоза. Ако погледате шта се дешавало у последњој деценији, видећете да је динар, иако је номинално ослабио, реално ојачао у односу на евро, јер је пад девизног курса био знатно мањи од раста инфлације. Такав курс дестимулише извоз и стимулише увоз. Фиксирањем курса на конкурентном нивоу тај дисбаланс би се испеглао – сматра Ђуричин.

Аргумент да би фиксирање курса Србију скупо коштало губи снагу, сматра Ђуричин, пошто се на одбрану курса динара у постојећем режиму троши доста девизних резерви. Не стоји ни примедба да би се са фиксирањем динара јавили и дупли курсеви, тврди Ђуричин.

– Неке земље из окружења, попут Бугарске и Босне и Херцеговине, имају модел валутног одбора па нисам приметио да код њих постоје дупли курсеви. Са друге стране, у Турској, иако примењује модел циљања инфлације фактички постоји дупли курс, одговара Ђуричин. Битно је да курс буде реалан, односно конкурентан. Да би се то постигло, влада мора да буде у стању да држи избалансиран буџет и води индустријску политику у складу са приоритетима развоја, а централна банка да контролише детерминанте девизног курса као што су каматна стопа, обавезне резерве и операције са хартијама од вредности, пре свега репо-папири.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.