Уз раме Вимблдону, а у колу без додира

Прибој – Само три године после првог тениског турнира у Вимблдону, у маленом Прибоју, захваљујући оснивању аустроугарског гарнизона и градњи терена за тенис на пољани Зеленац, 1880. године одигран је први турнир код нас у „белом спорту”. Играо се, тако, тенис крај Лима све до 1929. године, кад је преко терена прешла железничка пруга. Истовремено, царевали су тада у овом крају строги патријархални обичаји, и код српског и муслиманског живља, сасвим неспојиви с модерним играма, рекетом и лоптицом.

Док су дошљаци официри на Зеленцу освајали гемове и сетове, из оближњих варошких кућа девојке нису смеле да излазе без пратње, па су с момцима ашиковале под пенџерима, а у прибојским селима живело се у кућама облепљеним блатом без прозора, и у колу момци и девојке играли су држећи се за два краја марамице.

О томе, подсећајући на заборављене народне обичаје, у недавно објављеној књизи „Из прошлости прибојског краја” пише Момир Марјановић, Београђанин родом из Прибојске Бање. Не само што је то по завичају истраживао, он је више од три деценије као дипломата у Европи сакупљао страна документа о мало познатој прошлости Србије.

Отварају се на страницама књиге слике некадашњег живота на овим просторима, данас некоме чудне, али вековима устаљене зарад народног опстанка под туђином. Шта све несрећни сељак беземљаш у околини Прибоја с почетка 20. века, где су Турци владали док је већ на оближњем Златибору била слободна Србија, није плаћао посусталој држави и агама: од пореза на земљу, десетка и војнице до пореза на стоку, зграде и окућницу, на личност, шумарину, пашарину, на џибру, трговину, занате, воденицу, ваљарицу... А живео је у грађевинама под бусењем и сламом од лошег материјала, јер је та земља припадала турским спахијама, па су сељаци често премештани с поседа на посед.

„Становнике овог краја етнолози називају брђанима или горштацима, кажу да су телесно и ментално здрави, одважни, побожни и поносни, у свакој прилици досетљиви и домишљати. Ипак, међусобне свађе и туче нису биле ретке међу њима, а најчешће су избијале због непоштовања међе, крађе стоке, али и због девојака. Неговани су комшијски односи. Говорило се: Бог, па комшија! Од комшије се позајмљивао хлеб, плуг, кантар, коњ на услугу, комшији се ишло на мобу, жалост, весеље, на славу”, пише Марјановић.

Породични живот чиниле су многочлане задруге, чији је старешина неприкосновено поштован. Солидарно удруживање сељака једна је од основних одлика заједништва, међуљудски односи су били на завидној висини. Поштован је и обичај давања вере (сличан албанској беси) под заклетвом, које се сваки давалац неопозиво држао, јер се вера није смела погазити до „последње капи крви”. Људи су једни другима новац или шта друго позајмљивали у четири ока: у патријархалној средини поверење се није смело изневерити.

Занимљиви су обичаји ашиковања и љубави из тог времена. Момци би одлазили варошким девојкама под прозоре, на авлијска врата и водили љубавне разговоре, нарочито у дане празника кад јој родитељи нису били код куће. Девојке су биле ограничене на авлијски простор и излазиле у пратњи, док су се момци слободније кретали. Њихово сретање је било и групно, код јавних чесми, а у селима на мобама, поселима. „Девојка које би се момак само дотакао била је под ’маханом’ (маном) и тај би морао одмах да је ожени. Момак није смео ни по коју цену да уђе у девојчину кућу ради ашиковања. На селу је ашиковање било слободније, али само на речима, додиривање ни овде није долазило у обзир. Момак је девојку даривао сувим смоквама и грожђем, а девојка му узвраћала цвећем, везеним марамама, јабуком. Ако би ашиковање давало наду да ће до брака доћи, слате су ’уходице’, старије поверљиве жене које су под неким изговором улазиле у кућу и распитивале се о момку или девојци”.

Свадба је, пише Марјановић, обиловала обичајима, а по завршетку свадбе младенци, пре него што пођу у унапред припремљену одају на прву брачну ноћ, поједу по коцку шећера и лепу јабуку, да им живот буде сладак, а деца лепа. Сутрадан се проверава поштење невесте – у случају да млада није могла да докаже своју невиност крвавом кошуљом, неретко се дешавало да буде враћена својим родитељима.