Петак, 28.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Освајање слободе

Пукла ми је пре неки дан лева гума на аутомобилу. Ни сам не знам због чега – онако, из чиста мира. А била је скоро нова. Срећом, возио сам полако. Да нисам одмарао очи на лепоти обронака Сувобора на потезу села Коштунићи и Брајићи – ко зна шта би било. Знам да сам се у последње време многима замерио, али не сумњам ни у кога.

Прошле године док смо разговарали о мом новом пројекту, о ТВ серији ,,Равна гора”, искрени пријатељ који ради важан посао у српској безбедности питао ме је да ли сматрам да би држава требало да ме мало надгледа, да ме обезбеђује? Нисам ја звезда са естрадно-националним ореолом изникла из кримино-патриотског миљеа па да држава троши новац пореских обвезника на моју безбедност. Јесам глават али нисам политичар, нити сам важан државни службеник, ни шеф политичке партије који се турбулентних двехиљадитих у раскринкавању старог режима и увођењу демократије у наше животе замерио многима па држава мора доживотно да га чува. Кад би наоружани људи морали да иду испред мене и иза мене изгубио бих све, чини ми се, а слободу пре свега. Одмах бих отишао у родну Медвеђу, да тамо до краја живота чувам овце –одговорио сам мом брижном пријатељу.

При том, знам да су седамдесет година после Другог светског и првог српског братоубилачког рата Срби и даље дубоко ушанчени у ровове својих идеолошких подела – и да још увек ратују. Знао сам и крио од сарадника и фамилије да сам добио неколико оштрих анонимних писама у којима ми се великодушно деле савети: „Да поведем рачуна кад снимам серију о четницима и партизанима” ... да они знају ,,на чијој сам ја страни”... да ће ме,,стићи рука правде ако забрљам”... И док ми бркати и умашћени мајстор за све и свашта од кола и камиона, крпи упропашћену гуму – умивам се на чесми са студеном водом која се слободним падом стрмоглављује са врха Равне горе и размишљам о казни која прети да ме сустигне, много пре мог злочина. „Шта раде они тамо по Београду – брецну се тргнувши ме задихани брка, уз штектање компресора за ваздух – Хоће ли да праве ту владу, ел да ми узмемо ус... мотке, да поново дођемо тамо да растерамо то друштво”? Срећом, мајстор ме није препознао. Рече ми да немају релеј за ТВ програм још откако су га бомбардовали Американци на Маљену, па телевизор и не гледа, због тога пита намернике шта се ради по свету, и у држави. „Ови млади нешто мувају с неким антенама а ја телевизор уопште не палим”.

Ништа му нисам одговорио – прећутао сам. Нисам пожурио да прихватим тему, нисам ни бекнуо јер сам дан пре обећао свом старом оцу да више нећу причати о политици – ни јавно, ни овако. Тражио је од мене да му се зарекнем, да не будем глуп, да не истрчавам као ждребе пред руду, да се сетим шта ми је у аманет говорио деда Мирко – да не бринем туђу бригу, да не ничем тамо где нисам посејан, да гледам свој посао и да се не секирам што поскупљују со и бензин, јер ми ту ионако не можемо ништа... ,,Шта те брига каку владу ће они да праве, и шта ће они да раде... Знаш ваљда да врана врани очи не вади. Политичари су то, а политика је велика к...а.”

Рекао бих да му је зебња напунила срце, да не воли што јавно преко новина сучељавам своје мишљење и неслагање са онима код којих су били сви наши буђелари, који су последњих деценија имали огромну и неограничену моћ – и који би је у својој незајажљивости хтели још и поново. А све то тобоже на добробит народа над којим деценијама врше своје јалове експертске експерименте. Док гледам старину од свог оца, док чујем сипљиво подрхтавање у његовом гласу кад ми по ко зна који пут прича о томе како је његов отац а мој деда 1949. године провео шест месеци у истражном затвору ни крив ни дужан – само зато што је у свом винограду видео одбеглог комунисту Дулу Градиштанца, поделио са њим последњу цигару – и није га пријавио Озни – дође ми да заплачем. И да пукнем истовремено.

Питам се – када ће Срби освојити своју слободу? Када ће моћи слободно да изражавају своје мишљење без страха од последица, од куршума у коленима и ножа у леђима? Да ли је тачно да је у Србији најпаметније ћутати кад мислите различито од других? А јавно говорити само када мислите као већина, поготову када је на власти? Колико смо као друштво далеко од основних цивилизацијских норми које афирмишу људске слободе, различитост и толеранцију. За катастрофално стање у основним људским правима, у праву на говор и различито мишљење – превасходне заслуге имају управо политичари. Довољно је погледати како се данас и сада понашају – после искамченог и изнуђеног поверења које су добили од грађана.

Као доживотни чувари свих наших тапија и глувонеми евнуси којима смо поверили своје животе и будућност наше деце. Уместо да предузимају и делају, да нас грозничаво извлаче како знају и умеју из великог белаја и надолазеће пропасти – они се шепуре, шеткају, певају и играју окретне игре на стрпљењу народа терајући пизму, ко ће са ким, ко с ким неће – и ко ће најбоље уновчити свој јад од цензуса преко којег су се превалили као пијаница преко високог плота. Такви највише личе на коцкаре који у рукама држе макс фул или флеш – а још неће да отворе карте, док улог не буде што је могуће већи.

Обећао сам оцу да никога нећу помињати – поименце. Тога се и држим. На дан инаугурације новог председника српске државе – у рано јутро добио сам занимљив позив са високог места. Једна дама чије име нећу да откријем ни за живу главу – јавила ми је да је интервенцијом са врха моје име скинуто са листе званица за свечаност у Председништву Србије. Без обзира на то што сам неколико дана пре једино листер одело које имам за сваки случај однео на хемијско – ову вест сам примио веома мирно. Изненадио бих се да је било другачије.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.