Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Невероватна лакоћа окретања новог листа

Архивски снимак: Пар у кабриолету марке Алфа Ромео на смотри кабриолета у Риму, почетком јуна (фото Ројтерс)

Почетком прошле године, након што смо обоје добили француско држављанство, мој супруг је напокон нашао стални посао у фирми која се бави програмирањем микро чипова за банковне картице, пасоше и мобилне телефоне. Била сам толико одушевљена да сам прокоментарисала да сада напокон можемо да купимо већи стан и планирамо децу. Међутим, он се на то зачудио.

“Шта, зар ти желиш да имаш децу?”

“Наравно, за то и служи брак. Зар их ти не желиш? Зар ниси спомињао да би сину дао име Новак?”

“Никада нисам планирао децу, осим можда после четрдесете. Једини разлог из којега бих можда променио мишљење, био би да удовољим својим родитељима.”

“Зашто си се онда женио?”

“Зато што сам те волео. Нема то никакве везе са децом.”

“Могао си то раније да ми кажеш. О тој теми се разговара пре брака, онда када се одговара на питања о наследним болестима, иначе стичеш утисак да су ти увалили робу с грешком...”

“Ниси ме никад ни питала.”

“Нисам налазила за сходно! Људи се жене да би имали децу, а не да би нашли цимерку! Деца су једини овоземаљски начин да се дотакне вечност, па макар то било из чистог самољубља. Зар није дивно када видиш самог себе у минијатурним димензијама?”

Међутим, супруг није хтео да послуша ни савет сопствене мајке коју сам замолила за помоћ. Чак је одбио и понуђени споразумни развод, након што су пропали сви преговори.

Можда несвесно, мужа сам одабрала зато што ме је физички подсећао на оца када је био млад и имао сличан менталитет као и моји рођаци из брдских села око Пријепоља. Шкрт на комплиментима, често ми се обраћао са “жено” и мислио да је млађи, бољи и лепши од мене. Сматрала сам да је тврдоглавост врлина и дивила му се на одлучности. Мислила сам да такви старомодни мушкарци воле децу, да се никада не разводе и да са њима нема лоших изненађења.
Чини ми се да би ми било много лакше да ме је преварио или оставио.

Љута и жалосна, одлазим сама на неки пријем и сетно гледам једну трудну црнкињу, прижељкујући да сам на њеном месту. Она ми је прочитала мисли, насмешила се и пожелела и мени да добијем бебу. Ту ја одмахнем главом и кажем да мој супруг не жели децу. Она почне да објашњава како су сви мушкарци велика деца и како нема начина да се уозбиље, тако да је најбоље да их ми жене ставимо пред свршен чин. Ја јој на то одговорим да није праведно некоме наметнути дете, јер ће уосталом и оно само једног дана осетити да га отац није желео.

“А ко каже да ваш супруг треба да буде отац детета?” – умеша се један младић у разговор.

“Моја схватања нису баш толико модерна, а ионако би мој супруг одмах отишао да уради генетске тестове и доказује очинство...”

“Извините, ја сам адвокат,” – умешала се у разговор једна госпођа. “Ако ваш супруг пожели да докаже очинство, мора да се обрати суду па да тек онда уради тест ако му судија дозволи.”

“Ето видите,” – рекла је црнкиња.

“Требало би да се стидимо. Управо смо растурили један брачни пар,” – додао је младић.

Када сам пренела разговор супругу, он се уплашио и почео да тражи себи стан, схватајући да нема право да ми ускрати прилику да постанем мајка.

Одлучили смо да заувек останемо пријатељи, јер се нисмо поштено ни посвађали док смо били заједно. Развод није трајао ни два месеца а коштао је мање од седамсто евра. Узели смо истог адвоката и одмах потписали да се нећемо жалити на пресуду. Судија нас ни у једном тренутку није упитао због чега желимо да се разведемо, само се уверио да имамо иста примања и да нико неће стати на улици. Као да смо дошли да платимо казну за паркирање.

Па ипак, без обзира на ту невероватну лакоћу окретања другог листа, опет се човек осећа као троножац коме је отпала једна нога, као да су му одстранили један орган, као да му је родитељ умро по други пут. Онај ко ти је до јуче у туђини био и отац и мајка, данас је само пословица “кога нема, без тога се може.” Одједном имаш осећај да ти ништа не вреде ни каријера ни материјална сигурност, када немаш са ким то да поделиш, никога да се за њега бориш.

Стидиш се када те комшије питају зашто више не виђају твог мужа, чије презиме стално заборављаш да скинеш са поштанског сандучића. И даље носиш бурму и убеђујеш себе да те она макар штити од досадних удварача. Никако да поклониш или продаш венчаницу која заузима место и стоји за успомену. Што је најгоре, мораш да признаш самом себи да ниси био у праву, да ниси успео, да си погрешио.

Један француски писац, Фредерик Бегбеде, написао је одличан роман са контроверзним насловом “Љубав траје три године” у коме описује развод и неизбежну депресију.

“Комарац траје један дан, ружа траје три дана. Мачка траје тринаест година, а љубав три. То је тако. Прво иде једна година страсти, онда година нежности, а на крају година досаде.”
“Морате одабрати: или ћете се са неким живети, или ћете тог некога желети. Не можете желети оно што већ имате, то није природно.”

“Снага љубави, њена невероватна моћ, мора да је заиста престравила западно друштво кад је осмислило систем чији је циљ да вам огади оно што волите.”

“Растали смо се онако како смо се и венчали: не знајући зашто.”

“Ужаснут сам што сам тако мало оклевао.”

У Паризу се везе веома лако граде и још лакше разграђују, а сваки други брак се разводи. Ако се изузме трајање преговора о споразумном разводу, и мој брак је трајао тачно три године.

Бегбеде је изјавио да је најпаметнију реченицу о љубави чуо од Барака Обаме. Иако је са својом супругом Мишел студирао, радио, изродио децу и већ годинама се поред ње буди, рекао је да је она за њега странац. “This woman is a stranger.” Можда би требало, вели Бегбеде, да људи потпишу трогодишњи уговор са могућим продужавањем, како никад не би престали да се труде и изненађују супружника. За сада га сви некако чудно погледају кад год то предложи.

Моја најстарија тетка ми је саветовала да никоме не говорим да сам се развела, јер је то код нас још увек срамота. Одговорила сам јој да баш напротив треба свима да разгласим, како би неки будући муж могао да конкурише и попуни слободно место.

И заиста, од развода је прошло само неколико месеци и већ сам добила нову брачну понуду.

Међутим, овог пута сам сигурна да ме дотични младић искрено воли и да дели моје планове за будућност у вези са децом и кућицом у предграђу. Успут буди речено, не личи ни на кога из моје породице и никада ми се није обратио са “жено”.

Као и сам Бегбеде, баш бих волела да његова теорија није тачна. Макар овај пут.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.