Среда, 20.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Оксфордски блуз и урнебес

Шампањац у част завршетка последњег испита Фото З. Шуваковић

Од нашег специјалног извештача

Оксфорд – Ушли су у хол за испите у центру Оксфорда тачно у девет ујутру. По вековним правилима црна оксфордска капа држи се у левој руци, а у десној перница са оловкама. Сви као пингвини улазе у древно испитно здање у Хај стриту, главној градској улици, у црном огртачу до мало испод колена, белој кошуљи и са црном врпцом око белог оковратника.

Овога последњег јунског дана, испитни хол испуњавају постдипломци на различитим смеровима правних наука. Унутра свако седа за малену клупу – нема компјутера, ни мобилних телефона, чак ни гумице. Само та проклета капа, која може да послужи као перница за оловке или се одлаже на под. Мора да се носи, а строго је забрањено да се стави на главу. Све до свечаног чина уручивања дипломе.

Оксфордски испити полажу се искључиво „ручном радиношћу”. Три сата за три есеја из сваког предмета исписују се оловком на папиру. Свеједно да ли је у питању правник, медицинар, астроном, филозоф, математичар или биолог, рука ће сигурно да заболи.

Какве ли тек муке чекају испитиваче, који морају да ишчитају све те рукописе и да их оцене. За непоправљиве швракописе постоји лек, сазнајем док са групом раздрагане младежи чекам да истекне трећи час и да из оксфордског хола изађу први испитаници. Уколико нечији рукопис не успе да прочита, комисија унајмљује експерта за дешифровање и студент мора да плати педесетак фунти како би  његове велике мисли постале препознатљиве.

Џеф, радник обезбеђења, у полицијској униформи је на излазној капији са још једним колегом. Ове године је обезбеђивао излазак десетак хиљада студената. На послу ради већ шест година и за „Политику”, под условом да му не објављујемо презиме, каже: „Морамо да обезбедимо слободан излазак са испита, зато сви који их дочекују морају да буду на плочнику. Чувајте се да вас не испрскају и не поспу конфетама, шампањцем, пивом, брашном, бојама, мехурима од сапунице...”

Најзад излазе уморни постдипломци: висока плавокоса Вилија из Литваније, Прајс из Британије, Дејвид, Томас, Ана из Хрватске... Пријатељи и познаници на њих лансирају ракете, дарежљивији чашћавају присутне шиштећим водоскоцима шампањца, пакосници просипају брашно и пиринач, шмркови са различитим течностима уперени су на намучене пингвине... Очас се створило неизбрисиво блато на главама оксфордоваца. Уз цику, вриску и сликање обележили су свој последњи овогодишњи испит.

Резултати ће стићи тек за десетак дана, а док живе у незнању, булумента креће у један од оближњих пабова. Тамо у „Вајт хорсу”, „Кингс Армсу”, „Терфу”, или већ некој другој пивници из 15, 16. или 17. века, јако је бучно, загушљиво и весело. Не пуши се, али се точи на велико, све из буради из старих времена, па мирис малигана и просутог устајале текућине опија, и помало гуши... Учењу је за ову годину дошао крај, киша и даље пада иако је у току фестивал Шекспирових драма и комедија под црним облацима из кога уз ветровите паузице лије као усред новембра.

Није лако бити на Оксфорду и испунити очекивања родбине, родитеља, пријатеља, друштва, професора, лордова и серова… Чујем то од многих студената који се жале на усамљеност, чак и на неку врсту меланхолије, упркос чињеници да су изабрани на  један од најпрестижнијих универзитета на свету.

Ретки су у британској историји премијери или министри који су заобишли школовање на Оксбриџу, што је кованица за два подједнако елитна универзитета – Оксфорд и Кембриџ. Ако закорачиш у било коју крчму или хол знаћеш да је ту пио пиво Бил Клинтон, или да је Дејвид Камерон у другој ломио чаше и флаше са друштвом. У неком другом буџаку проводио се Оскар Вајлд, Толкин, Бернанд Шо… Луис Керол веслао је Темзом када је пре 150 година први пут прочитао кћерки декана Крајст Черча приче о Алиси у Земљи чуда… Овде је сниман Хари Потер, ту је у Модлену савремени британски букеровац Џулијан Барнс исписивао јединице оксфордског речника енглеског језика… Нобеловцима из медицине, хемије, физике ни броја се не зна...

Овде се много мање говори о негативним аспектима елитног образовања. Докторандкиња из нашег балканског региона, са пуном стипендијом, каже ми да је „Оксфорд само велики празни мехур од сапунице”. Њој смета што се у овом граду старина и традиције уопште не види обичан свет и живот.

„Сви избегавају да говоре о политици, наводно су научници изнад ње и ван њеног утицаја. А у ствари све је то политика. Желе да нас све доведу у свој ред и да нас ставе у свој калуп”, каже она и додаје да јој се чини да су на овом некада искључиво мушком универзитету, мушкарци и даље повлашћени, под условом да су бели и да говоре енглески са острвским акцентом.

У древним пабовима, међутим, види се другачија слика. Пиво, „сајдер”, или „ејл”, испијају подједнако и црнци и белкиње и косооке девојке, а утакмицу између Шпаније и Италије пратили су уз много навијања и испијања буљуци Латиноамериканаца, Шпанаца, Италијана... И Енглези су им се придружили… Због малигана или не, али нико није више умео да говори „бритиш инглиш”.

Оксфорд је ове године похађало 21.000 студената, од тога 9.621 постдипломац. У град и околину слило се 750 милиона фунти директно од пара које долазе са универзитета. Више од 40 одсто оксфордских предавача су из страних земаља, САД, Немачке, Италије, Кине... Сваки трећи оксфордски студент је странац. Око једанаест милиона фунти се издваја за стипендирање постдипломаца, највише странаца...

А правила, е па она су заиста рогобатна. Сваки од студената који се ове године доселио у универзитетски град добио је књигу од хиљаду и сто страница у којима су исписана сва досадашња правила, допуне и измене. Ту књигу виђала сам углавном на вратима спаваоница или читаоница. Подметач идеалне тежине за врата. Ветар дува, а отворена врата се не мрдају. Тај феномен се обезбеђује књигом оксфордских правила и прописа.

Врата за оксфордовце, како тврде зналци, отворена су на свим меридијанима, упркос свим мањкавостима елитног образовања. То је недавно после много мука потврдила и бурманска дисиденткиња Аунг Сан Су Ћи, која је после школовања на Оксфорду провела више од две деценије у кућном притвору у родној земљи. Добитница Нобелове награде за мир ових дана стигла је на Оксфорд да најзад прими своју почасну диплому. Током притвора, најсрећнија је била када се присећала учења на трави или у библиотеци када је „гледала кроз прозор уместо у књигу”.

„Оксфорд ми је давао снагу и помогао да разумем људе који нису имали такву шансу као ја”, рекла је Аунг Сан Су Ћи. Доживела је да је најцењеније седе оксфордске главе овацијама поздраве. Док су се уморни пингвини међусобно поливали свим расположивим текућинама, свесни само чињенице – да су заслужили предах.

Зорана Шуваковић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.