Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Реформишу правосуђе – 23 године

(Ј. Прокопљевић)

Реформа правосуђа трпела је оштре критике током протекле три године. Сада, са променом власти и одлуком Уставног суда да практично поништи рад Високог савета судства на (ре)избору судија, још су гласнији напади стручне јавности и политичара на носиоце реформе.

Без обзира на оправданост примедби, треба подсетити да је реформа правосуђа најављивана и одлагана више пута после петооктобарских промена. Говорило се о новој мрежи судова, мењани су закони, али нико ништа није предузимао до 2008. године.

Свака власт је у најбољој намери хтела да направи праведније и брже судове, али је проблем што партије брину о сопственом интересу макар колико и о општем.

Правосуђе је увек било на мети извршне власти. Још је друг Тито говорио да судије „не треба да се држе закона као пијан плота”. Многи су заборавили да је Милошевићев режим смењивао непослушне судије, на хитним седницама парламента, без икаквих најава и образложења. Смењене судије биле су касније враћене, а многи од њих као жртве режима постављени на високе функције.

Деведесетих година судије су штрајковале у Палати правде због притисака и малих плата, а чувена је изјава тадашњег министра правде Драгољуба Јанковића да ће власт „довести нове судије у Београд аутобусима са југа Србије”. Тада су многи „делиоци правде” сами напуштали судове и одлазили у адвокатуру.

После демократских промена, како је названа смена власти после петог октобра, памти се и конференција за новинаре тадашњег министра правде Владана Батића, на којој је обелодањен подужи списак судија које „треба сменити”.

Када су 2003. године, после убиства премијера Ђинђића, основана посебна судска одељења за организовани криминал и ратне злочине, наредни министар правде Зоран Стојковић је на почетку свог мандата, 2004. године, изјавио да „специјални суд не постоји”. Напоре претходне власти да се у судским поступцима обрачуна са најтежим облицима криминала нови министар је оспоравао покушајима да се укину „специјалне судије” и у Врховном суду, којима је буџетски инспектор тада наложио да врате „незаконито високе плате”.

У фебруару 2006. године „решето за судије” и „демонтажу судова” тражио је тадашњи министар финансија Млађан Динкић. Он је први предложио реизбор свих судија у Србији, што су високи представници правосуђа оценили као недопустиво.

Друштво судија и тада је истицало да је сталност судијске функције уставно начело које гарантује независност судства. Иако су корумпиране и несавесне судије могле бити разрешене у поступку који је прецизно прописан законом, свака власт имала је амбицију да направи велики захват у правосуђу, по коме ће остати упамћена као реформатор. И свака власт која то није успела да уради, правдала је неуспехе спорим и заосталим правосуђем, што је увек било веома прихватљиво за грађане који су оправдано незадовољни радом судова.

Припремни радови на „ресетовању правосуђа”, које ће из темеља променити судски систем, почели су још 2007. године, када је министар правде био Душан Петровић. Уставом и Уставним законом било је предвиђено оснивање Врховног касационог суда и апелационих судова, које је годинама каснило.

Када је на место министра правде дошла Снежана Маловић, 2008. године, припремљен је сет нових правосудних закона који ће означити почетак велике реформе. За носиоца судске власти одређен је Високи савет судства, који ће смањити број судија и обавити реизбор односно „општи избор”, и то у нове судове који су „поново основани”. И нова судска и тужилачка мрежа, и избор судија и тужилаца одређени су законима, које предлаже влада, а доноси скупштина. Требало је да Високи савет судства и Државно веће тужилаца „само спроводе” нове законе, али је неминовно дошло до утицаја извршне и законодавне власти, јер њихови представници такође имају своје место у овим телима и јер још много тога није зависило од судске власти.

Више од хиљаду судија и тужилаца остало је без посла. Поступци по њиховим жалбама пред Уставним судом обустављени су хитним изменама закона и враћени Високом савету судства на „преиспитивање”, које је трајало 11 и по месеци и било праћено озбиљним проблемима у раду тог тела. Само 140 судија ВСС је вратио на посао, а остале је поново одбио.

Уставни суд је пре две недеље усвојио све пристигле жалбе неизабраних судија и тужилаца и најавио да ће бити усвојене и жалбе које ће тек стићи, чиме је практично поништио целокупан рад ВСС-а и ДВТ-а.

Сада ова тела треба да обаве сложен задатак враћања судија и тужилаца, што није само питање систематизације радних места, већ и врло извесне промене судске мреже, коју треба да испланира и спроведе нови министар правде.

----------------------------------------------

Венецијанска комисија: непотребан реизбор

У јуну 2009. године Венецијанска комисија упутила је у ВСС и ДВТ своје мишљење о критеријумима за оцену рада судије, у коме се каже да није уважен став Венецијанске комисије о значају очувања претпоставке да постојећи судија испуњава критеријуме, јер би се иначе појавила могућност да постојећи судија који је стручан, а који није учинио ништа неприкладно буде разрешен или неизабран просто због тога што постоји стручнији кандидат – што није у складу са принципом независности судства.

Много раније, када се изјашњавала о нацртима правосудних закона, Венецијанска комисија је указала „да уопште није очигледно да постоји потреба за процесом поновног именовања (реизбора) свих судија”.

----------------------------------------------

Забринутост Европске комисије

У Извештају Европске комисије о напретку Србије у 2010. години изричито су наведене примедбе на реформу правосуђа: забринутост због сумње у независност ВСС и ДВТ, недовољно јавна процедура, поступак у коме нису супротстављени докази, непримењивање објективних критеријума, кратак временски оквир.

----------------------------------------------

Спора правда

Парнице у Србији трају деценијама. Због тога је Уставни суд годинама био затрпан хиљадама жалби грађана због повреде права на суђење у разумном року. Према подацима тог суда, најдужа парница у Србији трајала је 33 године. Најдужи кривични поступак трајао је 16, најдужи радни спор осам година, а најдужи извршни поступак чак 17 година. Управни спор за остварење једног права на инвалидску пензију трајао је 12 година.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.