Све у свему ...

Прочитао сам готово 90% текстова из ове рубрике и 100% коментара. Неки су ме нагнали на сузе, неки на смех, неки на ово неки на оно. Тренутно гледам флашу короне, пола пуне (полу празне), како ко преферира, и мислим се „Дамире где си ти у тој причи”.

Моје име је Дамир Вујић и имам 33 године и ништа више. Рођен сам и одрастао у Панчеву. Нисам се отиснуо у туђину због тога што ми је сметао режим, нисам „побегао” зато што нисам имао пара итд... Ја сам отишао због љубави!! Последњи мохиканац!

Дошао сам у САД када сам имао 24 године. „Жена” за коју сам био спреман да умрем тада, дошла је годину дана раније. Рекао сам мојима: „мама, тата ја идем у Америку за њом”. „Кева” каже: нема шанси, мислећи да може да ми забрани, „Ћале” стара кајла, све му је било јасно тог првог тренутка и знао је да му син јединац „одлази”.

Иначе ја сам тада био апсолвент на ДИФ-у, са одличним оценама, после одслужене војске и операције колена, и после онога где ми професор на катедри за фудбал каже „Вујићу , рачунам на тебе идем у пензију и желим да ти будеш нови асистент на катедри за фудбал” . Све ја то одбацим и дођем у САД. У међувремену сам радио на томе да себи нађем што бољи ангажман , слао видео касете свим колеџима могућим не желећи да сутра завршим као „перач судова”.

Добијем ја писмо из Северне Дакоте - „примљен си”. Администрација, ово оно, амбасаде, и завршим ја у авиону прекоокеанском. Бла, бла бла, лепо било у Северној Дакоти. Лепо било тамо, био сам капитен фудбалске екипе, сви те обожавају. Most popular guy. Имао тамо такозвани „full ride” (плаћена школа, клопа и смештај). Али мени ђаво не да мира, дошао сам у САД због ње ,, она је у Њујорку а ја сам у Северној Дакоти.

Опет направим рез, кажем - „Дамире трансферујеш се у Њујорк, школа и све”. И слећем на аеродром после свега и видим ЊУ, после годину дана. Најежен, не верујем, као у трансу. То је жена због које сам преокренуо читав живот, то је моја лутка...

Пребацим све своје испите у Њујорк (тамо неки колеџ „queens") и запослим се. Али више ништа није за Џ, ни студије, ни клопа, ни рента. Запослим се у мувинг (селидбе) компанији званој „Flat Rate“, идем на студије, радим, спавам....

Не виђамо се. Она ради у неком ресторану на Менхетну.

И на крају се деси оно чега сам се прибојавао - навата је неки фрајер добростојећи, 13 година старији, анимира је и у њој се нешто сломи, а када се у жени несто сломи - то је то.
И да не дужим, умро сам за њом, радио сам селидбе 7 година, носио каучеве уз и низ степенице, осећао се као губитник и ретко као победник, слушао панк, плакао уз комп, итд ...

Написао сам овај текст да не би било стално: „имам 50 година и емигрирао сам, или моја супруга и ја електротехничари смо се одлучили на ово и оно...”.

Србија ми недостаје а највише – Црвена звезда!