Петак, 03.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шампиони који су смрти гледали у очи

Моника Селеш

Лондон – Они који мисле да је победа Ливерпула против Милана у финалу Лиге шампиона 2005, после вођства италијанског тима од 3:0, један од највећих „повратака из мртвих”, нису чули за америчку атлетичарку Елизабету Робинсон која се буквално вратила из смрти и освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Берлину 1936. године.

Овде представљамо петоро олимпијаца који су се пробили на победничко постоље иако су претходно гледали смрти у очи...

МОНИКА СЕЛЕШ (2.12.1973)

Немица Штефи Граф је отишла у историју као најуспешнија тенисерка модерне ере (22 грен слем титуле), али питање је да ли би било тако да се није догодио атентат на Монику Селеш.

Када је девојчица из Новог Сада освојила свој први Ролан Гарос уписала се као најмлађа победница свих времена, савладавши Графову. Имала је свега 16 и по година и изгледало је да ће потући све рекорде овога света. Наредне две године су потврдиле да је на том путу јер је у прве три сезоне каријере (1990-1992) освојила три Ролан Гароса узастопце, по два Аустралијан опена и Ју-Ес опена и играла финале Вимблдона. Све то с непуних 19 година. Почетком 1993. додала је нову, трећу круну у низу и на грен слему у Мелбурну, а онда је дошао 30. април 1993...

Играло се четвртфинале турнира у Хамбургу док је седела на клупи, при вођству против Бугарке Магдалене Малејеве са 6:4, 4:3. У једном тренутку, из публике јој је неопажено пришао Гинтер Пархе који је имао сумануту идеју како да помогне Штефи Граф за коју навија. На запрепашћење свих зарио је нож у леђа Селешове док се одмарала између два гема. У болници је констатовано да убод није био дубок, али је то оставило трајне последице на њену каријеру. Немачке власти су пустиле на слободу Пархеа, пошто је процењено да је ментално поремећен, а она је у знак протеста одлучила да никада више не игра у тој земљи.

Иако се физички опоравила за неколико недеља, дуго јој је требало да се врати на терен. Опет је заиграла у августу 1995. и после тога освојила само један грен слем трофеј (укупно девети), у Мелбурну 1996.

Ова траума је није спречила да оствари свој олимпијски сан. На Играма у Сиднеју 2000. године, као америчка репрезентативка, савладала је Јелену Докић са 6:1, 6:4 и освојила бронзану медаљу. У полуфиналу је од ње била боља Венус Вилијамс.

ЕЛИЗАБЕТА РОБИНСОН (23.8.1911-18.5.1999)

У данашње време била би спортска „краљица”, али док се такмичила женска атлетика није била популарна, поготово у њеној земљи (САД). Кад су се атлетичарке први пут појавиле на Олимпијским играма, у Амстердаму 1928. године, постала је најбржа жена на свету, освојивши злато у трци на 100 метара. Иако јој је то била тек четврта трка у каријери, успела је и да изједначи светски рекорд (мада се тада нису званично писали рекорди). Из Холандије се вратила и са сребним одличјем у штафети 4х100 метара.

Три године касније била је у авиону који се срушио поред Чикага. Човек који је возио камион недалеко од места несреће пронашао је њено тело крај олупине и затим је ставио у пртљажник. Возио ју је у погребну службу, али кад је стигао, имао је шта да види. Пошто је давала знаке живота пребачена је у болницу. Изашла је из коме седам месеци касније, а још пола године није излазила из колица.

Успела је да се опорави и да опет трчи. Пошто због повреда није могла да клекне у спринтерски старт, могла је да трчи само штафету. Освојила је злато на 4х100 метара на Олимпијским играма у Берлину 1936. Преминула је у 87. години, од рака.

КАРОЉ ТАКАЧ (21.1.1910-5.1.1976)

Овај мађарски стрелац је освојио златне медаље на олимпијским играма 1948. и 1952. године, у дисциплини поштољ-брза паљба. Иако је дешњак, пуцао је левом руком. Зато што је у рату изгубио десну.

Био је члан мађарске репрезентације која је на Светском првенству 1938. освојила злато у брзој паљби. Следће године, изгубио је десну руку у експлозији гранате на једној војној вежби, а имао је чин наредника. После је тренирао леву руку и већ на пролеће 1939. постао државни првак. Исте године био је и екипни шампион света с Мађарском.

После златних одличја у Лондону 1948. и Хелсинкију 1952. учествовао је и на Играма у Мелбурну 1956. када је, у 46. години, завршио олимпијску каријеру као осми.

АЛЕКСАНДАР ПОПОВ (16.11.1971)

Важи за најбољег руског пливача свих времена и за једног од најбољих на свету икада. На прва два учешћа на олимпијским играма, у Барселони 1992. и Атланти 1996, освојио је осам медаља. У Шпанији је оставио иза себе осмоструког олимпијског победника Мата Бјондија и Тома Џегера, дугогодишњег светског рекордера на 50 метара слободно. У Америци је два пута (50 и 100 м) тукао петоструког олимпијског шампиона Герија Хола Јуниора.

Тако је постао први после Џонија Вајсмилера (најпознатији глумац који је играо Тарзана) који је на два узастопна учешћа освајао злата на 50 и 100 м слободно. Амерички пливач је то урадио у Паризу 1924. и Амстердаму 1928.

Док је био на врхунцу, месец дана после повратка из Атланте, избоден је ножем у стомак на једној московској пијаци. То је био епилог свађе с једним продавцем лубеница чији нож му је оштетио артерију, бубрег и плућну марамицу. Хитно је оперисан а после се опорављао три месеца. Већ догодине одбранио је обе титуле на Европском првенству у Севиљи. После повратка у базен освојио је четири титуле првака света и десет назива шампиона Европе. Од олимпијске позорнице растао се са сребрним одличјем у Сиднеју 2000, када је у трци на 100 м слободно од њега био бржи Холанђанин Питер ван ден Хогебанд

МАРТЕН ВАН ДЕР ВЕЈДЕН (31.3.1981)

Овај холандски пливач воли исцрпљујуће дисциплине, али пре но што је остварио највеће успехе на 10 километара и у маратону, опробао се у тркама на 400 и 1.500 метара у којима је био државни првак за јуниоре. Ипак, његов највећи противник није био у базену.

Када му је 2001. откривена леукемија, почео је сасвим другачију борбу, са неизвесним крајем. Две године касније из ње је изашао као победник. Вратио се на велика такмичења (прво је било Светско првенство у Барселони 2003) и почео да плива хуманитарне трке од којих је новац ишао за истраживања у борби против рака. Имао је једно време и свој сајт „Мартен ван дер Вијден плива против рака”.

До првог златног одличја на неком великом такмичењу дошао је у маратону (25 км), на Светском шампионату у Севиљи 2008 (имао је и бронзу на 5 км) а истог лета, у Пекингу, освојио је олимпијско злато на 10 км. Неколико месеци после тога престао је да се такмичи. Повукао се као спортиста године у Холандији.

Александар Милетић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.