Субота, 01.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Позајмљивање "досових" метода

Акција радикала на Новом Београду (Фото Бета)

Појединачно најјача странка у Србији, Српска радикална странка, озваничила је свој "повратак" у опозицију акцијом лепљења плаката са именом Ратка Младића у булевару намењеном Зорану Ђинђићу, а "одузетом" од партизана. Радикале је радикализму вратио још један неуспели покушај освајања власти, који се завршио изнуђеном оставком Томислава Николића на функцију председника парламента после само шест дана проведених на том месту. Толико је, наиме, странкама на власти требало да донесу одлуку да из кохабитације пређу у коалицију. 

Умивеност радикалске реторике, коју је налагала близина власти (а коју је српским десничарима својевремено препоручио и човек који се сматра некрунисаним краљем европског радикализма, Жан Мари Ле Пен) замењена је оштрином примеренијом опозицији на крајњој десници.

Изласком на улицу и посезањем за именом најтраженијег хашког бегунца оптуженог за геноцид, следбеници другог хашког оптуженика који је добровољно отишао у Хаг успели су да изазову бурну реакцију. Један део  јавности ни по чему није заостајао за радикалима у свом екстремизму.

Од захтева да се хитно донесе закон који би санкционисао пропагирање имена и дела хашких оптуженика и пре судске пресуде о њиховој кривици, преко предлога да се донесе закон који би кажњавао негирање злочина геноцида (слични предлози већ дуже време изазивају узнемирење и унутар Европске уније). До оживљавања идеје да се забрани рад Српској радикалној странци, што је мера за којом нису посезале ни државе у којима су активне прокламоване неонацистичке странке. 

Таква реакција, међутим, само је пречицом вратила Шешељеве следбенике на оно место на политичкој сцени Србије које својим парламентарним (али и ванпарламентарним) деловањем прете да им одузму либерали Чедомира Јовановића.

Овакви екстремни захтеви, међутим, косе се са суштином демократије, јер у својој основи, како истичу стручњаци и аналитичари, ограничавају слободу мишљења и изражавања, а немају ни упоришта у нашим законима.

Бивши председник Уставног суда Србије Момчило Грубач тврди да у последњем уличном перформансу радикала није било ничег што би превазилазило надлежности судије за прекршаје.

Неовлашћено лепљење плаката, радикалских са именом Ратка Младића, али и либералних са именом Зорана Ђинђића, истиче Грубач, једнак је прекршај пред законом.

"Закон мора да буде исти за све. У случају прекршаја суд може, али и не мора, да хапси прекршиоца, што зависи од процене суда и околности у којима је дошло до прекршаја. У овом случају нема елемената кривичног дела које би послужило као оправдање за забрану странке. Да би се о томе размишљало морало би да се докаже да је та странка приликом своје акције изазивала расну, верску или националну мржњу или да је својим деловањем подстицала или позивала на насиље. Овде тога није било. Па опет, то не значи да својим деловањем радикали нису нанели штету својој држави", каже Грубач.

Ванинституционални облици политичке борбе, дакле и улична политика, легитимни су и легални видови политичког деловања у демократским друштвима колико и парламентарна расправа. Док год не изађу из законских оквира. Пропагирање забране странака, упозоравају стручњаци, веома је опасно, а иако је овом мером прећено, она никада није спроведена ни у време Милошевићевог режима.

Од обнављања вишестраначја у Србији, па до данас забрана странака тражена је само у два случаја. Први пут пре шеснаест година, захтевом да се забрани деловање Српског покрета обнове, Милошевићев режим покушао је да се обрачуна са вођом деветомартовских демонстрација. Иако је овај захтев упућен Врховном суду, никада није био прихваћен, али ни одбачен. Захтев за забрану СПО-а обновљен је још једном 1993. године, како се присећа Вук Драшковић, али се и тада Милошевић задржао само на претњама. Од тада до захтева за забрану радикала није било сличних идеја.

"Ванинституционална борба велики је део политичког живота, па иако су институције данас, када имамо слободне изборе, легитимне за разлику од Милошевићевог режима, то не значи да странке немају право на овакав облик изражавања својих ставова", каже аналитичар Слободан Антонић.

Иако се екстремне странке, ЛДП колико и СРС, труде да изласком на улицу и изношењем политике на тргове оспоре легитимитет институција, својим учешћем у парламентарном животу оне у исто време дају легитимитет власти коју оспоравају.

"Излазак на улицу је само кампања и придобијање гласача", додаје Антонић.

Радикалима се, осим права на ванинституционално политичко деловање, све чешће оспоравају и методи такве политичке борбе, на које "ауторко право" полажу странке са леве стране центра, које се боре за ДОС-ово наслеђе. "Позајмљивање" "отпорашких" метода у борби са влашћу не само да се не сматра дозвољеним у случају радикала, него се перципира као посебан и нов доказ бескрупулозности Шешељевих следбеника. Различито вредновање истих метода политичке борбе навело је Слободана Антонића (текст "Савремени политички екстремизам") на помисао да постоје политичари првог и другог реда у Србији. Оно што први могу да ураде, други не смеју ни да помисле, каже Антонић.

Методе политичке борбе, према тумачењу оних који не одобравају радикалски "плагијат", разликује пре свега политички циљ.

Сличном аргументацијом декан Факултета политичких наука Милан Подунавац брани и став да радикали данас "користе демократске процедуре да би разорили демократске вредности".

"Методе које је користио ДОС нису исте као ове радикалске јер су то различите врсте процеса. Оно што се обликовало у време диктатуре је врста отпора, а ово данас се креће у контра смеру. У време Милошевића то је била грађанска непослушност, данас то није", тврди Подунавац.

Радикализација политичког простора у Србији, којој према мишљењу професора Подунавца доприносе и ЛДП и СРС, ствара плодно тле за насиље и обнову вајмарског (немачког) модела у Србији. Наиме, после избора 1932. године у Немачкој није се могла направити влада без учешћа левих или десних екстремиста. Комунисти су освојили 100 мандата, нацисти 196, а сви остали 262. Улазак у владу понуђен је нацистима који су добили и место канцелара. Два месеца касније уведена је диктатура.

Међутим, упркос и оваквим опасностима, директор Фонда за развој демократије Милан Николић подсећа да у демократији не постоје други  корективни механизми осим мишљења мањине.

"То је драгоцено. Треба разликовати право на мишљење од легитимно забрањених ствари, као што је позивање на насиље. Свако мишљење, макар оно било и монструозно, има право да се испољи. Посезање за законима који би спутавали слободу мишљења је политички комунистички рефлекс", каже Николић и додаје: "Акција радикала је штетна и политички глупа, али није прешла границу дозвољеног. Чак ни позивањем на име Ратка Младића. Он још није осуђен, а и пресуда се може преиспитивати. С друге стране, границу дозвољеног не прелази ни фронт који се ствара сваки пут када се радикали приближе власти. Оно што прелази границу је тражење забране поводом овакве глупости".

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.